Ђукић: Криза женског рукомета дубља, потребан јасан план

Криза српског женског рукомета је много дубља и смена једног човека, селектора Љубомира Обрадовића, неће аутоматски променити и побољшати ствари из корена, сматра истакнути рукометни стручњак Драган Ђукић.

Ђукић је у разговору за Танјуг истакао да критике воли да износи када нешто још може да промени, али с обзиром да српске рукометашице нису успеле да се квалификују на Олимпијске игре, сада би уместо критика требало да имамо јасан план шта ћемо и како даље.

- Нажалост пуно тога указује на чињеницу да ми немамо идеју шта тачно желимо, па је самим тим наш женски рукомет још у већој кризи. Имамо селекцију у којој је 11 играчица преко 30 година и не знам колико је реално да на њих рачунамо у наредном олимпијском циклусу и за Игре у Паризу. Зато је сада тренутак да сви они који мисле добро женском рукомету седну заједно и на озбиљан, одговоран и стручан начин разговарају о будућности - истиче Ђукић.

Некадашњи тренер ПИК Сегеда, скопског Вардара, ЦСМ-а из Букурешта, Црвене звезде и Металопластике сматра да је пласман Русије и Мађарске потпуно заслужен, као и да су то земље које много више улажу у женски рукомет, имају бољу инфраструктуру и већи фонд играчица.

- Мађарска је имала изузетне успехе и у прошлости, последњих година изузетно улаже у своје селекције и клубове, а сада има младу екипу која је била светски кадетски и јуниорски првак. Да не говоримо о Русији која је олимпијски победник из Рија. Објективно, они су били фаворити, али и ми смо имали своје шансе, јер у три утакмице у три дана, све је било могуће. На крају, будимо искрени, противници су једноставно били бољи.

Ђукићу је посебно је засметало што је сва кривица сваљена на селектора Обрадовића.

- Ова општа салва незадовољства која је усмерена на лик и дело Љубомира Обрадовића, мислим да заиста није примерена. То показује на какав се начин ми односимо према људима, јер не заборавимо да смо пре само две године истог номиновали за најбољег тренера на свету. Није у реду да се један човек сматра узроком свих криза јер то сигурно није тако.

Али, да повода за критику има доста, Ђукић не пориче.

- Прва и основна је што смо отишли на такмичење само дан пре почетка турнира, па нам се десило да имамо два позитивна случаја на корона вирус. То се увек могло десити, али такве ствари морају да се планирају. Даћу пример Норвешке која је отишла на своје квалификације у Подгорицу у понедељак, а зашто смо ми отишли у четвртак дан пре прве утакмице и поред тога што је распоред одавно био познат, то је питање на које треба дати одговор.

Бивши селектор Црне Горе, Израела, Велике Британије, Швајцарске, Македоније и Јордана још једном је напоменуо да је криза у нашем женском рукомету много дубља.

- Кризу нити је изазвао само један човек, нити ће се његовим одласком она сама од себе решити. Мислим да је српски рукомет, а нарочито женски, у тешкој ситуацији. Ми немамо довољно озбиљних клубова, младих играчица, ни младих тренера. Ако већ говоримо о садашњој генерацији репрезентативки, подсетимо се са колико година су оне почињале своје учешће у националном тиму. Или колико година су имале када су играле Европско и Светско првенство у Београду. То је било пре осам, девет година. Колико играчица тог узраста сада имамо у репрезентацији? Па, готово да их ни немамо.

Ђукић каже да је српском рукомету сада пре свега преко потребно јединство, јер за двадесетак рукометашицама предстоји бараж за Светско првенство са Словачком.

- Неодлазак на Светско првенство у Шпанију био би погубан за женски рукомет. Мало је времена до дуела са Словачком, а евидентно је да се наше играчице налазе у тренутку опште озлојеђености, разочараности и празнине. Нико не може да ме убеди да је било ко више од тих девојака желео да се пласира у Токио, јер би то била круна њихових богатих каријера -каже Ђукић и даје конструктиван предлог:

- Због патриотизма, поштовања према рукомету и каријерама које су оствариле, ове играчице би требало да одраде овај бараж и тек онда, тријумфом над Словачком, на један позитиван начин окончају, ако то заиста желе, своју репрезентативну каријеру. Сведоци смо да су многе то после Ђера и најавиле.

Ђукић је завршио мастер студије „Тренер у спорту” на Факултету за спорт Универзитета Унион Никола Тесла, објавио је књигу „3:2:1 - Повратак коренима”, један је од најкомпетентнијих наших стручњака, али га више од две деценије нема у српском рукомету.

- Искрено, питао сам се и питам се који су прави разлози за то и јесам ли једини „кривац” што је тако. Из српског рукомета сам отишао сада већ давне 2000. године као неко ко је у претходном периоду био тренер наших најбољих клубова, селектор јуниорских репрезентација и члан Управног одбора тренерске организације. Радио сам наредних 20 година у иностранству на озбиљним пројектима, држао предавања на бројним семинарима, а и данас се трудим да се стручно усавршавам. Рукомет је мој живот и зато је чудно да ме нико за све ове године није питао да ли бих могао нешто да помогнем.

Долазак Милене Делић на чело Рукометног савеза померио је ствари са „мртве тачке”.

- Позвала ме је са жељом да будем у стручном делу њеног тима, у консултантској улози коју бих сам одабрао и са широким овлашћењима. Захвалан сам јој на томе, јер ми се нико пре ње из Савеза раније није јавио да озбиљно причамо, али искрено у овом тренутку себе још увек сматрам тренером и имам амбиција и спортских жеља које излазе ван ових оквира.

За крај Ђукић поручује да су српском рукомету потребне нове генерације, не само играча и играчица, већ и нове генерације тренера и људи који ће руководити спортом на један другачији начин.

- Чињеница да се рукометни свет променио. Женски рукомет је такав да се са не тако пуно материјалних улагања, али много ентузијазма, рада и јасне стратегије за кратко време може да направи велики искорак - поручио је Ђукић.