НАЛИЧЈЕ ЛОПТЕ: „Нека вранци покидају штранге“

Пише: Предраг Миљуш

Никола Јокић је најбољи НБА кошаркаш, почаст указана само само двојици Европљана пре њега, Новицком и Антетокумпу.

„И лумпујте, ал липо полако, нек се диви и нек види свако, а нек вранци покидају штранге кад се крену момци на вашанге“.

Да ли се у том духу Сомбора, прославио га својим песмама Звонко Богдан, крије одгонетка несвакидашњег психолошког профила Николе Јокића који је омогућио успешно калемљење кошаркашких елемената до легендарног нивоа већ у 26. години.

Формираног наравно у породици, оца агронома и мајке медицинске сестре, у окриљу двојице браће, некада и самих кошаркаша, старијег у Спартаку – одлична шесторка Фекете, Радић, Динић, Мијатовић, Гаговић, Јокић – млађег клесаног у  Хемофарму и САД.

Њихово искуство сигурно је утицало на Николино путовање, по принципу да није морао да се учи на својим већ на грешкама браће.

Утицала је сигурно и средина у којој је растао, Сомбор је прављен по узору на велика средишта, повељом Марије Терезије имао је статус слободног и краљевског града у Монархији, био је седиште Бачке жупаније у чијим оквирима су били Суботица и Нови Сад.

Прва српска читаоница у Угарској је била у Сомбору, име добила по песнику Санта Марија дела Салуте, Лази Костићу... поред које је Никола пролазио.

Из Раванграда је и Милан Коњовић, један од највећих српских сликара 20. века, књижевник Вељко Петровић, нуклеарни физичар Богдан Маглић...Дуга је листа знаменитих људи...

У Сомбору је рођен и Радивој Кораћ, двојица Николиних претходника у НБА Жељко Ребрача и Драган Тарлаћ, све центри снажне грађе и сетне, носталгичне душе панонске равнице, али и голман Драган Мутибарић, рвач Ивица Фргић, рукометашице Драгица Палаверса и Мирјана Ђурица...

Да није било свих њих и свега тога около - у том мелтинг поту Срба, Мађара, Буњеваца, Хрвата и осталих, у граду који је у 20. веку остао ван главних путева, некако скрајнут, али са свешћу житеља да је некада био велики и важан, нема шта друго човек да помисли кад прошета Сомбором, боемима и господом у њему, најрепрезентативнијим позориштем у унутрашњости - питање је како би се форматирао Никола Јокић у средини без озбиљног кошаркашког клуба.

Он је човек сложен из више љубави, сада вероватно и више него раније тимарење коња и вожење сулки причињава му можда и веће задовољство од свакодневног доказивања у дресу Денвера.

Попео се на врх, а њиме није био опседнут, догађало се спонтано, а текло као Дунав снажно...

Док се звезде одмарају и фотографишу на егзотичним дестинацијама, Јокић време проводи на хиподромима и салашима на северу Бачке. Ужива у животу који је сневао као дечак, док другима његово признање МВП изгледа и даље као да сањају. А јава је...