За Журнал пише, Зоран С. Аврамовић: Магија вредна поштовања

Пише: Зоран С. Аврамовић, директор маркетинга СД Црвена звезда

„Преко ноћи постаје славан само онај ко је данима неуморно радио”

Хенри Форд

Трофеј са звучном скраћеницом од три слова, који се додељује највреднијим и најкориснијим спортистима, по узору на америчку професионалну лигу у кошарци, на нашем лепом и богатом српском језику се једноставно каже: Најбољи !!!

Никола Јокић најбољи је играч ове сезоне у америчкој професионалној лиги.  Рођен 1995. године  у Сомбору. Те године најбољим  по четврти пут проглашен је Мајкл Џордан.

Џордан, чији се делови из интервјуа проучавају као мотивациона школа живота говорио је да је много пута изгубио, али никад, никад није отишао на утакмицу с мишљу да може изгубити.

Василије Васа Мицић, рођен 1996. године у Краљеву најбољи је играч Евролиге и финалног дела тог такмичења. Пре њега то су успели Дијамантис, Сланопулос, Де Коло и Лука Дончић.  Милош Теодосић, рођен 1987. у Ваљеву најбољи је у италијанском кошаркашком првенству . 

Трофеј најбоље припада и одбојкашици Тијани Бошковић, рођеној 1997. године у Требињу, званично најбољој играчице Европског првенства 2019. Није то њена прва титула тог ранга јер поседује и признања најбоље и на светском и европском нивоу још пре ове.

И Урош Ковачевић, рођен 1994. године у Краљеву  је најбољи играч Европског Првенства 2019. године и у избору Европске одбојкашке конфедерације - најбољи одбојкаш Европе. 

Новак Ђоковић је опет освојио Ролан Гарос. Светски број 1. Са правом би се могло рећи чудо. Рођен 22. 5. 1987. године у Београду.

Паоло Куељо је писао да ни чуда нису објашњива, али се дешавају онима, који у њих верују. 

На путу остварења свог спортског сна, на путу ка циљу – бити најбоља и најбољи су и Андреа Стојадинов рођена 2000. године у Београду, најбоља млада џудисткиња Европе, Ања Обрадовић освајачица бронзане медаље на Светском првенству у џудоу, рођена 2000. године у Београду, Александар Кукољ – освајач сребрене медаље на Светском првенству у џудоу, рођен 1991. године у Прагу, а пореклом из Зворника, Немања Мајдов рођен 1996. године у Источном Сарајеву, у два наврата најбољи млади џудиста Европе, Јована Прековић – најбоља на  Светском Првенству у каратеу, рођена 1996. године у Аранђеловцу, Мате Немеш, рвач – шампион Европе рођен 1993. године у Сенти, Ивана Шпановић – три пута узастопно најбоља у Европи, најбоља на Дијамантској лиги, рођена 1990. године у Зрењанину, Душан Мандић, најбољи ватерполиста Лиге шампиона у ватерполу, рођен 1994. године у Котору...

Списак би био подугачак и набрајање би потрајало. Не ради се о свесном пропусту, већ симболичком пресеку најбољих...

Требало би искључити размишљање о могућности да је све ово случајност. Ниједан успех није ствар случајности, већ избора. Није нешто, што чека да се успех деси, већ одлука да се се успех постигне.

Речи, које је изговорио Новак Ђоковић након освајања Ролан Гароса, након што се захвалио свом тиму, породици и свима:

“…Ово што сам остварио данас је сан…”!!!

У лондонском Тајмсу, полуфинале и финале Ролан Гароса језгровито је описано речима да је Србин видео тачку на хоризонту, која је свима била невидљива.

Сваки циљ је сан, али са роком спровођења. Оно, што се дешава у уму је оно што опредељује исход. И након финала са Циципасом, химна “Боже Правде” !!! Химна државе Србије, која је додиривала наша срца, али је одјекивала целим светом.

Самопоуздање и самоувереност наших спортиста, који се у позицији најбољих на свету понашају стабилно и зрело, указује да је самоувереност стање ума и да се не може победити особа која доноси добро свима којих се тиче.

Толико добра су нам наши спортисти донели, пре свега доброг осећаја да је могуће бити најбољи међу најјачима. Србија у спорту данас, њени спортисти, нас савременике чини не само поносним, већ нас и учвршћује у уверењу да Србија више не само да учествује, већ и побеђује, да не само побеуђује већ и осваја европске и светске титуле.

Спортски резултат неоспорно припада њима, али сваки спортски резултат прераста у имиџ и представља репрезентативни “производ” са националним – државним карактеристикама.

Транспарент у публици, након што је Јокић примио трофеј најбољег “Оће ли неко на баскет”, на српском језику је римејк његове поруке, коју је као тинејџер слао другарима у хтењу и посвећености игри.

Застава Србије на Ролан Гаросу то доказује. Под том заставом ће и учествовати у дефилеу на Олимпијским играма у Токију у духу слогана ових Игара “ Уједињени емоцијом”.

Спорт је сам по себи постао пуно више од друштвене активности, и прерастао је у врло битну привредну грану, која са спортским успесима пружа велике могућности промоције државе у којој су  најбоље и најбољи стварани.

Тај потенцијал Србија поседује и спортски успеси, као „производ“ са национално – државним карактеристикама, неоспорно су и снага и могућност, конкурентска предност у односу на – не само земље у окружењу, већ и на европском и глобалном нивоу.

Репутација  у великој мери зависи од квалитета импресије коју други изражавају уместо нас самих. Није непознато правило изградње имиџа, да се репутација не заслужује, већ да се репутација ствара. И да је најбољи начин да се предвиди будућност да је створимо данас. 

Не без разлога истакнуте су године рођења наших спортиста, споменутих у овом тексту.  Неки од њих су одрастали у време санкција, неки су у том периоду рођени, неки су одрастали током бомбардовања, неки рођени непосредно после.

Генерације које су или одрастале  и стасавале у времену и околностима, које је било такво какво је било.

Српским језиком речено, нису у памуку расли, нити им је било шта падало са неба. У окружењу, љубави, подршке и ентузијазма, вредно су радили – тренирали, усмерени ка тој тачки успеха на хоризонту неизвесности.

Ништа велико није створено без ентузијазма. Њихова потреба за игром и спортом потискивала је прошлост и фрустрације тог времена, а ентузијазам – страсна припадност идеји бољег и могућег растао је напредовањем у играчком смислу, изграђујући и самопоуздање и карактер.

У то време спортски радници Србије испољавали су посебну врсту ентузијазма, спортске дипломатије са  чврстом намером, да сачувају супстанцу спорта и играчки потенцијал.

Пуни смисао  тог неодустајања је 1995. година, кад су кошаркашка и одбојкашка репрезентација, жељни игре и жедни резултата, почеле поход на медаље. Шампионске генерације постале су инспирације за дечаке и девојчице широм Србије.

Постоји она чувена реплика Рокија Балбое да је сваки шампион некада само био такмичар који је одбио да одустане.

У то време надируће глобализације, тадашње генерације спортских радника и спортиста бориле су се за конкурентску шансу – само могућност да играју и да се такмиче, да се са некадашњим идолима суоче на терену као ривали. И ништа више.

Васа није пошао у школу, а Никола је кренуо у први разред основне школе, када је у Индианополису побеђен “дрим тим”. Светски прваци.

Урош још није пошао у школу, када је “12 величанствених” из Сиднеја донело Олимпијско злато, Тијана је заволела одбојку отишавши на тренинг своје сестре у Билећи, Новак никада није заборавио Јелену Генчић, која је са њим, као дечаком, на бетону Новог Београда увежбавала оно у чему је сада био перфектан на “шљаци” Ролан Гароса…

Сигурно је да ће деци широм Србије ове титуле и трофеји улити додатни мотив да се у игри крије остварење сна.

Игри као метафори спорта, који тренирају или за који ће се определити. Ове генерације, најбољих данас у Европи и свету су – њихови идоли и узори, с тим да су њихови земљаци и сународници.

Од њих, као личности сви ми можемо да учимо да нема славе, тамо где нема врлине и да ниједан пут посут цвећем не води ка слави. Још једном: Преко ноћи постаје славан само онај ко је данима неуморно радио.