Јокановић се вратио у Енглеску: Игра је живот

За разлику од клубова елитног енглеског ранга који не жале новац да би ангажовали најбоље и најскупље тренере Европе или Јужне Америке, клубови Чемпионшипа нису толико издашни да би привукли иностране тренере.

Предност због новца и стила игре који је уобичајен у другом рангу дају британским тренерима, па тако од 24 клуба у чак 21 на клупи седи Британац. Отуда је позив Стршљенова за Јокановића изазов каквом није могао да се одупре, што и сам признаје:

- Нисам дошао у Енглеску да Енглезе учим фудбалу. Дошао сам на ново радно место на коме ништа није као што је било у клубовима у којима сам радио.

Фудбал у Енглеској се много променио у односу на време кад је Јокановић носио дрес Челзија, а Премијер лига је израсла у најпрофитабилније „фудбалско предузеће“ на свету. Новац је променио енглески фудбал и стилом га приближио континенталном, али на нешто није утицао.

- Велика је заблуда да енглески фудбалери нису технички обдарени. Такво мишљење је постојало због стила игре који су форсирали. Оно што је некада био „енглески стил“ сада постоји још само у нижим ранговима. Велики новац је клубовима омогућио да купе најбоље европске играче због којих је стил игре доста промењен. Неке ствари се, ипак, не мењају.

Доласком у Вотфорд, Јокановић се вратио на познат терен, али морао је да савлада и неке нове лекције. Пре свих, да од навијача с трибина не очекује „савете“ како да води екипу, као што му се то дешавало док је радио у Србији, Бугарској, Шпанији, једно време и на Тајланду.

- Навијачи су свуда другачији. Енглески имају велико поштовање према тренеру, јер верују да је с разлогом на клупи. У Србији и у неким другим земљама навијачи су много више емотивни и то показују на свој начин. То је у реду. Разликујемо се по менталитету и то показујемо. Не мислим да је то лоше. Напротив. Требало би да остане тако. То је нешто што чини амбијент на стадиону. Енглеска има нека своја правила и то амбијент на стадиону чини другачијим од оних у великој већини земаља у Европи.

Најмање на шта је Јокановић морао да се навикава је опхођење према новинарима. Иако признаје да је у Енглеској „седма сила“ врло моћна, каже да су клубови наметнули правила којима су успели да зауздају увек знатижељне новинаре.

- Енглеска нема спортски дневник какав је „Журнал“. Већима новина су озбиљни дневници, попут српске „Политике“, а с друге стране је „жута штампа“. Свако на својим странама обрађује теме које их интересују. Тако се и новинари понашају, па је лако разговарати на фудбалске теме. Сви клубови имају један одређени дан за медије, кад играчи и тренери одвоје сат или два за новинаре. Осталих дана нема приче. Зато постоји одређена дистанца, па је и лакше водити рачуна шта је речено, а шта измишљено.

Енглези су измислили све у фудбалу, од правила до хулигана, и све су извезли у свет. Задржали су једино такозвано „божићно лудило“, оне дане између Божића по Грегоријанском календару и првих дана Нове године кад играју фудбал док могу да стоје на ногама.

- Занимљиво је тих дана. Тако нешто не постоји нигде у свету. Почиње на такозвани „боксинг деј“, на дан отварања поклона после Божића. Тада се у Енглеској говори једино о породичним окупљањима и фудбалу. Ти су дани нерадни и више људи може да дође на утакмице, па се тражи улазница више.

Комплетан интервју можете да прочитате у новогодишњем троброју Спортског журнала за 31. децембар, 1. и 2. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.