Соња Васић по повратку у Београд: Сад нам се опет све враћа

Да ли је било спонтано, или унапред планирано, мање је важно. Тек, по доласку последњег дела олимпијске експедиције Србије из Токија, постојао је неки сценарио. Назовимо то протокол.

Према њему су пред камере, али и пар стотина окупљених навијача – махом дечице, навијача Јоване Прековић – први изашли златни ватерополисти. Затим и златна Јована...

А док су до њих, са друге стране врата, допирали аплаузи, песма, повици: „Србија, Србија...“ наше најбоље кошаркашице су чекале свој „ред”. И док су тако чекале, кад год би се та врата отворила, видела су се њихова лица. На њима умор. Али и некаква туга. Очи су им се опет цаклиле. А чини се да је аплауз и исти ти повци којима су поздрављени златни олимпијци, а који је мало касније и њих дочекао, само још више пробудио њихову тугу.

Тугу коју нису умањиле ни хиљаде километара.

- Сад нам се опет све враћа – речи су Соње Васић, неколико тренутака пошто је поздравила групу навијача, загрлила најдраже...

Каже и да су, она и остале девојке, добро. Тачније...

- Помешано! Покушавамо да се емоције реално слегну. Требаће неко време да ово све прође. Да схватимо шта се све ово лето издешавало, и добро и нешто мало тужније. Али, добро, све је то део спорта.

Борила се са емоцијама. То је толико било очигледно. Трудила се и да буде насмејана. Да остане насмејана. Па додала...

- Не може увек ни да се побеђује и да се враћа у слављу. У сваком случају, цело ово лето је била велика лекција за нашу екипу. Ма колико да тренутно боли, на крају мислим да смо свесне да не бисмо ништа мењале. Тако је како је.

Има план за дане који следе.

- Одмор. А, Милош и ја ћемо се брже-боље мало склонити да бисмо обоје оно што је прошло погледали из неке друге перспективе. И удаљили од свега онога што би нас подсећало на све.

Коначно се насмејала...

- Прво одмор, па опет одмор.

Онда... И даље одмор.

- Онда се Милош враћа у тренинг, а ја га мало подржавам. У сваком случају, биће за мене доста времена да полако слегнем утиске, за ово лето и за све што се дешавало током каријере.

Емоције које су је савладале биле су изузетно јаке, додатно појачане чињеницом да се она овог лета опростила од кошарке. И то као апсолутна владарка Европе. И то не може да промени ништа што се догодило у Токију.

- Сад, када враћамо филм и размишљам шта је све могло другачије, дефинитивно ако изузмемо целу ситуацију са короном која је задесила Милоша и мене, највећи утисак ми је то колико смо на дан утакмице са Француском биле под утицајем целе те ситуације, да је то мени скроз последња утакмица, а Јелени у репрезентацији. Да је било доста емотивно, чак можда и најмање за нас, јер смо се припремиле за то, колико за друге девојке. То је дефинитвно оставило неки печат и на саму утакмицу. Самим тим и на њихове реакције после. Некако сам била свесна да морам ја више њих на подржим.

Још је пред пут на Европско првенство рекла да неће о својој каријери судити на основу последњег лета. На крају лета, поновила је нешто слично.

- Нас та утакмица против Француске не дефинише као тим. То није био крај какав смо желеле, али то је што је. И даље је тешко, али морамо да будемо, пре свега, велике. Да будемо људи и у поразу и у победи. Да знаш како да се са тиме бориш. Свакако да је болело. То је био један тренутак где си морао да се издигнеш из својих емоција.