Ушке Вучићевић: Дрхтаће поново Португалци кад чују хук Гробара

Сјајни левокрилни нападач Партизана из осамдесетих година, један у низу љубимаца навијача, другу утакмицу са Портимоненсеом носи у лепом сећању, био је најзаслужнији за пролаз у двомечу – 0:1 у гостима, 4:0 у реваншу у Београду. Три пута се уписао у стрелце на стадиону у Хумској!

– Имали смо шансе и бољи састав од противника, могла је прва утакмица да се заврши бар нерешеним резултатом. Портимоменсе је повео, па се повукао, умешно бранио, нисмо лоше играли у Португалији, видео сам већ тад да имамо потенцијал и знао сам да ћемо победити у реваншу пред скоро пуним стадионом. Видим да је њихова екипа и сад у елитном рангу, добро игра, у последњем првенству била је међу првих седам на табели – подсетио се Небојша Вучићевић.

Други дан октобра 1985. године заузео је посебно место у Вучићевићевом календару, фудбалском.

– Ненад Бјековић, тадашњи тренер и Милутин Шошкић, први сарадник у стручном штабу Партизана, на располагању су имали снажну екипу. Снимак друге, мени посебно драге утакмице са Португалцима, гледао сам баш уочи недавног сусрета Партизана на гостовању Санта Клари, а пре неколико месеци сам је помињао у разговору са друговима. У првом полувремену буквално смо убили ривала, постигао сам гол са беле тачке за 1:0, Милоња Ђукић био је стрелац за 2:0, Милош Ђелмаш ми је центрирао лопту, код прве стативе главом сам шутирао, на семафору је писало 3:0, а четврти гол – мајсторија, голмана сам лобовао са 30 метара! Три европска гола, мало ли је на међународној званичној утакмици?! Имам шта да причам деци, а за коју годину ћу и унуцима – уздахнуо је тренер последње две деценије.

Београдско дете, сјајни, за многе непоновљиви дриблер, остао је упамћен међу седокосим љубитељима фудбала по мајсторским центаршутевима, са леве стране је углавном гађао саиграче и, како се каже фудбалским жаргоном, знао и у трепавицу да погоди неког од клупских другова.

– Наши највећи клубови увек могу да рачунају на публику, број гледалаца на стадиону је можда и највећи аргумент српских тимова на међународној сцени. Зато се наши фудбалери не плаше кад им у госте дођу великани, свеједно да ли је то Реал Мадрид, Бајерн, Ливерпул... Навијачи су увек 12, 13. и 14. играч, а то је нешто са чиме не може преко граница баш свако да се похвали, чак ни клубови богатије традиције немају такве симпатизере који праве амбијент за памћење. Зато и застаје дах свакоме ко дође да гледа или је учесник утакмице у Хумској...