Легендарни голман Иван Ћурковић о Мостару, о себи, Београду, Партизану, Сент Етјену...

Да ли је подно Старог моста, након што је у босанскохерцеговачком страдалништву срушен, сада обновљен, како кроз шалу говоре „рођени”, још старији, свирала гитара и чула се балада, или је то чинила прелепа Неретва; тек, Иван Ћурковић дуго је стајао наслоњен на зид, покрај старе кујунџинице, с новинаром Јосипом Муселимовићем, адвокатом и писцем, листајући по ведром небу дане младости и доба када је као седамнаестогодишњак постао голман Вележа и омла-динске репрезентације Југославије.

Ћурковићу се готово отело:

– Мали клубови, због величине средине из које долазе, имају бескрајно велики понос јер су свесни своје вредности, управо такав је био и верујем остао фудбалски клуб Вележ...

Час пре на изложби, у оближњем препознатљивом мостарском кафићу „Глобус”, који је поставио његов другар Златко Сердаровић, срео се с неколицином својих вршњака, а кроз њихову причу уверио се да није увек историја живот без теорије, већ напротив:

– Као дечак дивио сам се Бркљачићу, Ировићу и Барбарићу који су мајсториски чували гол Вележа, ја сам стигао после њих и тако је започела ера неписаног правила да је Вележ расадник одличних голмана. Онда ће доћи сјајни Марић, па одлични Мрган, Његуш, Петрановић, Дамјанац…где би ме тек одвело најбрајање Вележових великана Репца, Радиљевића, Мујића, Шестића, Бајевића, Владића, браће Халилхоџић, Хаџиабдића, Пиморца, Туцеа, Слишковића…, с чијим сам оцем Владом и играо!

С непуне 22. године Ћурковић је прешао у Партизан као наследник већ ле-гендарног Милутина Шошкића. Без обзира што су му у Динаму нудили куле и градове, каже да није зажалио, штавише.

– Долазак у Београд и Партизан био је мој најбољи потез у животу. С обзиром шта сам све постигао и као голман и као спортски радник. Три града су ме обогатили за сва времена: Мостар, Београд и Сент Етјен, сваки на свој начин, у одређеној животној доби, али Београд је посебан, све што данас радим настојим да се одужим Београду – признаје Ћурковић.

Уз велику фудбалску каријеру, Ћурковић је почасни председник Партизана, био је председник Олимпијског комитета Србије, члан бројних европских асоцијација. Признања и почасне титуле редале су се једна за другом, добитник је Легије части Француске коју му је уручио славни Мишел Платини. Кад смо му све ово помињали, лице му се развукло у осмех:

– Све то човеку годи, али ништа се не може поредити са Партизаном, доживљавам га као део своје породице, своју другу кућу… Тако ће бити док буде мене – искрен је Иван Ћурковић.

Управо због таквих људи као што је Иван Ћурковић спорт је све ближе уметности, или велики корак у познатом према непознатом, што му дође и као својеврсна лирска фудбалска револуција.

Живот је чудо, времена су се мењала, ко зна да ли ће више икад целим Мостаром одзвањати – „рођени”, „рођени” к’о од мајке рођени. Како год било, остаће памћење за оне посебне и изузетне, висока ти гора, Иване!