Вртео је главом, спуштао поглед, а онда њиме летео преко трибина Арене... Као да се питао, како ће то вечерас да изгледа. Вечерас, када ће последњи пут истрчати пред те трибине, на тај паркет. И одиграти „још овај меч”.
Партизан и Ефес. Вечерас, од 19 часова. Играће у част некадашњег капитена тима из Хумске. Његовог рекордера по броју одиграних утакмица. Биће то опроштај какав је Новица Величковић заслужио.
509 утакмица одиграо је у дресу Партизана, највише у историји клуба из Хумске
13 трофеја освојио је у дресу Партизана, три АБА лиге, пет шампионских титула у Србији, пет пута славио у Купу Кораћа
Некадашњи и садашњи првак Европе. У Арени. Пред навијачима. Једноставно, играч такве каријере, који је толико дао клубу за који је играо у два наврата, није заслужио да оде тихо. После сезоне у којој су трибине зјапиле празне. У којој је Партизан више посртао него што је трчао право.
Сувише је он „буке” правио током каријере. Заслужио је да уз ту „буку” којом се и кроз каријеру хранио, која га је дизала и када би падао, и оде.
За сада је миран. Али… Стомак ради. Радиће и вечерас. Тад посебно. А он нема никакав проблем да то и призна. Иако је много великих и тешких утакмица одиграо кроз каријеру, нема дилеме да ће ова бити најтежа.
- Кад су прошле недеље објавили за продају карата, кренула је мало, не тензија, већ неко узбуђење. Како се приближава, све ми је теже – низао је Величковић у интервјуу за клупску телевизију.
Имао је потребу да појасни…
- Није ништа тешко… Леп је повод, почаствован сам. После толиког година проведних у клубу, да замислиш неки опроштај. Једино што кошаркашки нисам спреман. Шутирам ја, узмем лопту понекад. Вероватно ћу тапкати док сам жив. Али, само да издржим.
СВЕ ЈЕ УИГРАНО
Величковић је јуче први пут дошао на тренинг Партизана, од како је летос, у полуфиналу против Меге, завршио сезону.
- Уиграно је све - додао је уз осмех.
Како каже, и даље је све доста чудно кад гледа са стране.
- Помислим, да ли сам ја уопште могао овако да трчим. Али, лепо је гледати.
Овом утакмицом не ставља тачку само на каријеру, већ на један део живота.
- Два тешка месеца су иза мене. Одем на море, па на Златибор, па заборавим мало. Иначе… После 25 година… Ја сам се заразио кошарком већ са 10 година. И да ја не размишљам о тренингу, да морам да трчим, да се спремам. То је ударац за мене, који стварно волим кошарку. Емотивно… ту је застао.
Јер…
- Тога више нема.
Док је причао, њему иза леђа Жељко Обрадовић је држао тренинг са неким новим играчима Партизана.
- Необично ми је и да гледам како трче људи. Нисам гледао кошаркаши тренинг од како сам завршио у јуну.
Али, није „крај свирао” јер му је кошарка досадила. Више јер тело више није могло да издржи.
- Једино што ми сад стварно прија, је то што више не размишљам о боловима.
Како је рекао, неће вечерашњи меч бити „само” његов опроштај. Већ и…
- Лепа прилика за публику да дође да види и нови тим Партизана и тренера. Цело лето је нека врста еуфорије око клуба. Првак Европе ти долази у Арену. Стварно леп моменат.
Баш онако како је он замишљао.
- Замишљао сам да се опростим пред својим навијачима. Толико смо емоција заједно поделили и имали. А прошла сезона, кад помислим, кошмар. Нема публике, корона која је затворила цео свет. Играш, а исти амбијент био тренинг, била утакмица. Још ми нисмо имали добру сезону.
Готово уз уздах му се отело…
- Замишљао сам да се опростим пред својим људима.
Жеља ће му се вечерас испунити.
ЗАШТО СЕ ОН СЛИКА СА ТАТОМ?
Вечерас ће у Арени бити и цела породица Величковић. Као што је увек и била – када су то околности дозвољавале. Али, да ли клинци знају где им је тата играо и колико га навијачи Партизана воле, упитан је Величковић.
- Још су они мали. Рецимо, гледају кад неко хоће да се слика и питају се: „Шта хоће овај?”. Мада, ни ја их не умарам са тим.
И то је један од разлога зашто се радује пензији…
- Сада их видим и колико су срећни, цело лето смо провели а да ја нисам морао нигде да идем – додао је Величковић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
