СЕЋАЊА - Душан Алемпић: Данас нема лепоте, шарма, духа

Душан Алемпић је славу голманске величине стекао бранећи боје зворничке Дрине, зеничког Челика, Осијека, винковачког Динама, новосадске Војводине, те Радничког из Сомбора. Доказао је да и без иностране каријере његово име може бити сачувано од заборава.

Ако је Шошкић био први до Беаре, онда је Душан Алемпић био најближи до најбољих. Рођени је Зворничанин, бранио у време када је Југославија у фудбалу силом се звала.

– Како сте то лепо рекли. Драги Спортски журнал. Сваки пут, иако живим у Осијеку, када имам прилику ја прелиставам тај лист. Користим прилику да упутим поздраве свим читаоцима – каже Душан Алемпић.

У Челику из Зенице наступао је пет сезона. На Билини поље дошао је годину дана од отварања поменутог спортског здања. Све се сјајило, а и Челик био запажен у тада јакој првој лиги Југосавије. Лепе га успомене вежу за рударски град.

– Никад нећу заборавити време проведено у Зеници, међу тим људима и у том клубу. Челик волим и он ми је на срцу. Имали смо добру екипу, одличне навијаче. Деца су ми тамо одрастала до школског узраста. Жена је тамо играла кошарку у Првој лиги Југославије, али деца су била здравствено слабашна, па смо прешли у Осијек и испало је све добро. Најлепше дане своје младости провео сам у Челику и у Зеници. Да могу, све бих исто урадио, опет бих био тамо – не крије Алемпић.

Прешао је са породицом у славонску равницу, у Осијек. Куриозитет да је Осијек тада имао велики број чувара мреже, али само су он и Бранко Давидовић могли да бране, имали су квалитет за тако нешто. Осијек је (п)остао његова судбина.

– Не жалим, испало је тако. Деца су ту завршила школу, а супруга и ја смо у пензији. Осијек и Осјечани су слични нашем менталитету. Приме те топло, уљудно, оно што договорите то испоштују. Био сам и капитен Осијека, играчи су ме бирали. Људи ме у граду уважавају, а и ја њих. И кћерка и син су бавили се спортом. Имали смо добрих играча и резултата. Бранко Давидовић дошао је из Марибора. Ја сам хтео заштити играче и дошао у сукоб са тадашњим председником клуба, па сам морао отићи из клуба, али Осијек је добио врхунског чувара мреже у Бранку Давидовићу и није случајно каријеру наставио у Црвеној звезди – говори Алемпић.

Звездаш Давидовић је из Осијека дошао на Маракану. Многи су веровали да ће и Душан Алемпић завршити у једном од клубова „велике четворке”. Није играо ни у иностранству него у винковачком Динаму и новосадској Војводини.

– Сукоб са председником Осијека утицао је да будем искључен из клуба. Као капитен, нисам дао на себе и на играче. Касније су се саиграчи повукли, ја сам остао сам. Онда сам у Осијеку завршио Факултет физичког васпитања и спорта, али нисам отишао вани. Такав сам, нисам дозвољавао неправду и јавашлук. Касније сам се вратио у Осијек и то је била, на неки начин, моја победа и тријумф фудбалске правде – присећа се Алемпић.

Кажу да је врхунски голман пола тима. Он је радио са младим чуварима мреже. Рекло би се да је богатство имати врхунског горостаса међу стативама.

– Јесте. То је мукотрпан посао, па одајем признање свима који су касније радили са надолазећим голманима. Данас и није као у моје време. Тада је свака екипа имала најмање два врхунска голмана, а ови данас по Хрватској, ма нико не заслужује наступе у репрезентацији. То је моје мишљење. Бојим се да је слично стање и на осталим екс југословенским просторима – подвлачи Душан Алемпић.

Коме данас причати како се у његово време све „купало” у лепоти? Да су Партизан и Звезда падали у Градском врту, да је Осијек умео да победи и у Сплиту и у Загребу, да су стадиони били крцати, да нам се дивио цео свет. Са ове временске дистанце делује нестварно, али било је тако.

– Не само да је било. Колико је само било публике, предивна времена. Данима се живело за наредне утакмице. Идемо гледати неког играча, неког голмана. Данас нема лепоте, духа, шарма, вица, нема ништа. Данас врате лопту од противничког шеснаестерца до свог голмана. У моје време тренинге је посматрало 2.000 људи, данас их нема толико на најважнијим утакмицама. Данас клуб губи 3:0, а има посед лопте. Какав црни посед, умрла је лепота фудбалске игре – скрушено ће Алемпић.

Шта учинити, па да све буде као некада? Заправо, може ли све бити као некада, фудбалу у част?

– Не мора бити као некада. Погледајте ЕП, један гол пао из слободног ударца. Било је 14 аутоголова. Да не поверујете. Клубови купују играче који имају снагу, а не лепоту у игри. Играчи су лимитирани, они раде и не уживају у игри. Фудбал мораш осетити у нервима, а не кроз видео игрице. Треба и нека правила фудбалске игре променити. Појединци изводе казнене ударце и скачу у вис, лево или десно, а све на штету голмана. Морају се и голмани заштитити у одређеној мери – наставља Алемпић.

Знамо да су Осијек и Борац имали скоро, па братске релације у његово време и нешто касније. Тим из Бањалуке у врху је босанскохерцеговачког фудбала. Његове прогнозе, могу ли Борац, Вележ, Жељо, Слобода, Сарајево, Осијек, Ријека, Олимпија, Сутјеска, нишки Раднички... да крену за Звездом, Партизаном, Динамом, а ови за Миланом, Ливерпулом, Реалом…? Европа никог не чека и своје време не губи.

– Може, али искључиво то зависи од новца. У Осијеку по десет месеци нису добијали плату. Онда су дошли Мађари и оставили клуб у животу. Данас тај колектив има више од 500 деце у свим селекцијама. Има деце, има талената. Има их и у Зворнику, у Бањалуци, у Зеници... Давор Шукер је спасио Осијек са Мађарима. Ускоро ће бити и нови стадион. Људима који у спорту гледају само себе није место у спорту. Фудбал оплемењује људе, па треба да племенити одлучују о судбини спортских колектива – закључио је Душан Алемпић.

Ако кроз овај текст, драги читаоци, нисте докучили ко је био Душан Алемпић, ево још две реченице: није био Беара, није био Шоле, али прођите Зворником, Зеницом, Осијеком, Винковцима, Новим Садом, Сомбором и тамо ће вам све о њему рећи, Душан Алемпић, фудбалски голман са стотину руку.

Дивили му се многи…