Није тако било планирано. Али један поглед у пролазу, ка поштанском сандучету, све је „покварио“. Поглед који се зауставио на коверти, на новогодишњој честитци у њој. Руком писаној и послатој са „другог краја света“. Али на време, да стигне и измами осмех пред празнике, пробуди нека лепа осећања.
И тако смо, потпуно ван сваког припремљеног сценарија, али опет у складу са тренутком и празничним расположењем, разговор са Кевином Пантером почели питањем – када је последњи пут добио тако, руком писану, честитку. Можда исту такву некоме послао?
Осмех је претходио одговору. Онај, дечији, искрени осмех. Па признање...
- Годинама већ нисам послао ниједну честитку, нити сам је добио од некога – каже Партизанов Американац.
Али, сећа се тог осећаја. Памти да је то добар осећај.
- То је као да преносите даље неку добру енергију или је примате.
Дубок уздах, па...
- Већ годинама нисам ништа добио за Божић или Нову годину.
Могло би да се каже да је одговор очекиван. Мало због тога што смо у доба дигитализације свега, одавно заборавили те мале празничне „ритуале“. Више јер Пантер већ годинама далеко од породице проводи новогодишње и божићне празнике. Каже и да је навикао на то. Али то не значи да му све то и даље не недостаје.
- Последњих шест година сам у Европи. Тако да нисам баш много био са породицом и пријатељима за време празника. Било ми је и доста тешко због тога, али навикао сам. Сада је за мене то дан као сваки други.
Важније је нешто друго.
- Наравно да у данима као што су ови, много размишљам о својој породици. Најважније је да су сви здрави и да су добро. То ме чини срећним.
Уосталом – како је и сам рекао – сада је у позицији да може и да им помоге. Што није био случај пре само шест или седам година.
Тако смо га вратили на почетак његовог кошаркашког пута…
Када је први пут дошао у Европу, у Грчку – Лаврио - већ после пар месеци је размишљао да одустане и врати се кући. Предомислио се. Сада је свестан да је то била права одлука. Али, шта је га је, у том тренутку, натерало да се предомисли, питамо.
Потпуно искрено, без потребе да нешто улепшава, Пантер је рекао:
- Новац!
Очигледно да његово детињство у Бронксу није било лако.
- Нисам одрастао окружен новцем… И оно што ме гурало напред сваки дан је то да ћу бити плаћен за то што радим. Искрено, тада то није било много новца, али било је више од онога што сам пре имао. И то је оно што ме мотивисало да наставим.
Задржао се мало на тим данима…
- Наравно да волим кошарку. Али, када сам тек дошао у Европу, много ми је недостајала породица. Време је било другачије. Чак је и мирис био другачији. Језик! Све је било ново. То што сам на крају месеца био плаћен, олакшало ми је све. Онда сам дошао у ситуацију да могу да помогнем породици.
Каже и да га је све то учинило јачим.
- Ту нема никакве дилеме – додао је.
И то је била прва ствар коју је научио од како је отишао од куће. Прва од многих.
- Доста животних лекција сам научио играјући у Европи. Много тога и о себи. Знате, када сте на свом, мислите да знате све, да познајете себе. Али, када одете из своје зоне комфора, у неку другу земљу и ту морате да останете десет месеци, онда видите од чега сте направљени. Много људи дође овде и одустане. И ја сам скоро одустао. Међутим, успео сам да нађем свој пут, чак почео да упознајем себе на неки начин. Сад разумем Европу, овдашњу културу. Полако сам се уклопио, учио сам историју земаља и градова у којима сам живео. И то је доста помогло.
Почетак није био лак. Па ни добар део пута. Ипак – сада осећа да је баш тамо где је очекивао да ће бити у овом тренутку своје каријере.
- Радио сам екстремно напорно да бих себе ставио у ову позицију. Наравно да увек може боље. И то је толико очигледно. Али, тренутно сам у сјајној позицији. Веровали или не, ово је тек моја шеста сезона у Европи. Много тога се десило јако брзо.
Разговори са млађима
Обрадовић је ове сезоне окупио доста младих играча. У овом тиму Партизана, Пантер је један од најискуснијих, што му се дешава први пут у каријери.
- До сада сам ја био међу најмлађима – додао је.
Ипак – улога му прија. И не ствара му никакав додатни притисак.
- Не бих рекао да се наши млађи играчи нешто угледају на мене, али осећам да гледају шта и како ја радим. Драго ми је због тога. Већ сам прошао то што они сада пролазе, имао сам 21 или 22 године и нисам имао појима. Кренуо сам од нуле и дошао ту где јасам. Доста причам са њима, о том таленту који имају, о НБА и таквим стварима.
О једном посебно...
- Морају напорно да раде. Да знају да је то једини рецепт за успех и да увек буду најбоља верзија себе.
Задовољно је нагласио:
- Осећам да сам баш тамо где треба да будем. Физички и психички. Испунио сам циљеве које сам имао протеклих година. Важно је само да наставим да радим. Напорно!
Питање као да га је изненадило... За тренутак се замислио. Али – да! Постоји моменат у каријери после кога се запитао шта би било да се није догодио. Или да је другачије било.
- Да! Постоји једно „шта ако“. Али, не као некакво жаљење.
Објаснио је...
- У завршној години на колеџу доживео сам лом стопала. Доста тешку повреду. И то само осам утакмица пре краја сезоне. До тада сам имао просек од око 22 поена, требало је да будем драфтован.
Нажалост…
- Та повреда је значила и крај моје колеџ каријере. Пре тога сам заиста веровао да имам капацитет за НБА. Али, доживео сам тешку повреду, морао сам на операцију… После тога сам био и депресиван, нисам знао шта да радим.
Нешто је ипак урадио…
- Тада сам пронашао први ангажман у Европи. Искрено, нисам га ни желео. Људи око мене су знали да нисам желео да идем. Нисам имао ни пасош. Нисам знао ништа о европској кошарци. Ма, нисам ништа знао... Никад пре нисам ни летео из земље. Све ми је то било страно.
Ипак…
- Као што сам рекао, нисам имао новац, био сам шворц. Нисам имао избора. Дошао сам. И то је то.
Каже и да је сада другачији човек.
- Потпуно! Осећам се другачије на терену и ван њега. Психички, физички. Како год. Сада знам да је долазак у Европу најбоља ствар која ми се десила. Овде сам се пронашао, боље разумем и саму кошарку. Боље разумем живот. И захвалан сам на томе.
Само пет година од тренутка када није „имао избор“, Пантер је дошао у ситуацију да има много опција испред себе. Сјајних опција. Од свих њих овог лета изабрао је Партизан. Више пута је причао о томе, па и о позиву од Обрадовића, који је био пресудан. Али – како је баш то изгледало? Како се осећао у том тренутку, питали смо Пантера. Каже…
- Скроз је „кул” када те Обрадовић позове. Иако то уопште није морао да уради, позвао ме. Знао сам шта покушава овде да направи, а знам и шта ја покушавам да урадим. Где год да сам ишао, побеђивао сам.
Осмех је заиграо на лицу док је говорио:
- Знао сам и да ће мој долазак овде шокирати целу Европу. Али, то сам желео да урадим. Осим тога, био сам први играч кога је Обрадовић потписао када је дошао у Партизан.
Израз који је попримало његово лице док је низао ове речи, говорио је довољно колико му све то значи.
- Много играча би се плашило да то уради, али ја сам урадио.
Не значи да се није плашио… Напротив.
- Нећу да вас лажем, био сам доста нервозан у почетку. Када се појавила та понуда, помислио сам…
Ту је застао. Тражио речи да опише осећај. Вртео главом. Вероватно ниједна није била довољно јака. Онда је искористио можда и најбољу… Свакако најискренију.
- Помислио сам - „вау”.
Јер…
- Много тога се дешавало на крају те сезоне. Размислио сам и донео одлуку.
Можда свега тога, па ни ове приче, не би било да је у полуфиналу фајнал-фора Евролиге погодио ону тројку за победу Милана против Барселоне. На ту констатацију, Пантер се насмејао. Каже да помисли некад на то. Има и наставак те приче…
- Све се дешава са разлогом. И сигурно постоји разлог зашто нисам погодио ту тројку. Јер – претходно сам све убацио, стварно сам добро играо у тој утакмици. И тај последњи шут… Био сам скроз отворен, а промашио сам. Цео живот се водим тиме да се све дешава са разлогом. Вероватно није било суђено да ја погодим тај шут. Чак не волим ни да много размишљам о томе.
Жели да верује да њега „његов” шут негде чека. Можда баш у Партизану. Уместо одговора, осмех и…
- Можда!
Па, кратак закључак приче…
- Сви знају шта је главни циљ у Партизану. Чак не морамо то ни да кажемо. Сви знамо. Надам се да ћемо на крају сезоне о томе причати – поручио је Кевин Пантер.
Каријера проткана незаборавним тренуцима
На свом европском путовању, два пута је „стајао“ у Београду. Први пут 2020, када је играо за Црвену звезду. Сада је поново ту. На дуже. Каже да му се српска престоница баш свиђа, по његовој мери.
- Рекао бих да је Београд савршене величине. Долазим из великог града и не волим мала места. Шта да радиш у малом граду током сезоне која траје десет месеци?! Стварно волим Београд. Мада је сада доста хладно. Али, нема везе.
Пре Београда, играо је у Грчкој, Италији, мало Белгији и Пољској. Највише му се свидела – Грчка.
- Можда због лепог времена – додао је уз осмех.
И још нешто.
- Живео сам у Атини две године. Онда вам је јасно зашто ми се Грчка највише свиђа.
Наравно, за сваки од градова у којима је био вежу га посебне успомене. Међусобно неупоредиве.
- Грчка је била прва земља у коју сам дошао из САД, први страни језик који сам научио. То никада нећу заборавити. Ту сам освојио и Лигу шампиона. Онда сам отишао у Италију и тамо са Виртусом поновио исти успех. Па прешао у Милано, освојио Куп, играо добро. То је био неки други степеник.
И за Београд га вежу незаборавни дани.
- Кад сам играо у Звезди, КОВИД је прекинуо сезону. То сигурно нећу никад заборавити. А онда сам се вратио и то да бих играо за Партизан. Сваки део моје каријере је на неки начин био незабораван. И тешко ми је да се одлучим.
У сваком случају, једног дана ће имати о чему да прича деци, па и унуцима.
- Помислим некад на то. Али, има још времена до тада – узвратио је Пантер у осмех.
Шта је заједничко српским тренерима?
Током каријере Пантер је сарађивао са тројицом српских тренера – пре Жељка Обрадовића, био је код Драгана Шакоте у АЕК-у и Црвеној звезди, између тога играо за Александра Ђорђевића у Виртусу.
Замолили смо га да их упореди. Лако је пронашао заједничку црту. Истовремено, каже и да су сви на неки начин другачији.
- Шакота је више опуштен. Не галами, не виче... Ђорђевић је доста директан, има на неки начин агресивнији приступ, све ти каже у лице. Ипак је био играч. Веома добар играч. А онда је ту Обрадовић, који је као нека врста кума свим тренерима. Изузетно захтеван. Све мора да буде савршено. Све ће ти рећи у лице, доста виче.
У једном су сви исти...
- Сви долазе из те „радити напорно“ културе. Знају да мораш да радиш напорно уколико желиш нешто да оствариш. И то је ствар коју изузетно поштујем код свих њих.
И још нешто им је заједничко.
- Сви су изузетно поштовани, у целој Европи, не само у Србији. И сви су сјајни људи, не само добри тренери. Срећан сам и благословен, јер сам имао прилику да играм за њих. Посебно јер сам Американац са српским пасошем. На све то гледам мало другачије. Али имам сјајну сарадњу са свима њима.
Јако добро зна и да је Обрадовић био тренер Ђорђевићу. И то у најуспешнијој сезони Партизана. Да ли можда нешто Обрадовићевог система рада препознаје у Ђорђевићу, питамо...
- Обојица су доста захтевни. Важни су им детаљи. И желе да играш јако. У Америци постоји израз „керови“, за оне који играју јако, који су „гладни“. Е, и Обрадовић и Ђорђевић воле такве играче. Да си борбен, да играш чврсто, да си гладан успеха.
Пантер за себе каже да је баш такав играч.
- За ових пет година сам се нарадио да бих све ово остварио – рекао је.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
