Копривица укротио Пантере: Минимум који од себе очекујем

Тешко, као што је углавном увек када игра у Железнику. Али, Партизан је успео да дође од веома вредног брејка против разиграних Пантера.

Црно-бели су каскали цело прво полувреме. Као да су тражили свој ритам. Никако нису успевали да га успоставе. То наравно има везе и са сјајном игром ФМП-а, који је тачно знао шта хоће. И замисли спроводио у дело.

- Почели смо мало без енергије – признао је дан касније Балша Копривица.

Од њега су црно-бели у правом тренутку добили праве ствари. Био је прави икс фактор у тој победи.

Каже и да је на почетку меча ФМП био доста расположенији.

- Некако, они су били баш мотивисани да победе. Имају младу екипу. Од почетка су били спремни да играју агресивно, да праве фаулове, да иду на сваки скок – низао је речи Копривица.

За то време, на другој половини терена црнобели су тражили свој ритам.

- Нама као да је било потребно да прође десет или петнаест минута, док нисмо одговорили на то.

Прецизније, на одговор Партизана чекало се све до другог полувремена. Тада су ствари почеле да се мењају.

Конкретно…

- У другом полувремену смо на неки начин одговорили на ту игру ФМП-а, а онда у четвртој четвртини успели да окренемо.

Као важно, један од најмлађих у чети Жељка Обрадовића је нагласио:

- У таквим тренуцима нисмо дозволили да се распаднемо као тим!

Зашто је на крају било тако, и Копривица је дао немали допринос. И конкретан – у поенима, скоковима, рампама. Али и онај који статистика не бележи, али који се и те како осети на терену. И диже екипу. Свака од његових рампи или закуцавања је имала и такав „ефекат” на остатак тима.

Једна секвенца...

Копривица – блокада. Копривица – офанзивни скок. Копривица – закуцавање. Све у мање од 30 секунди. На почетку другог полувремена. Када су ствари почеле да се мењају. И када је Паратизан почео да стиже тих осам разлике ФМПа (48:40).

Младог центра смо задржали на блокадама. Каже...

- Рампе су увек били важан део моје игре. Ако не могу сваки пут да блокирам шут противника, трудим се да га макар учиним тешким. Посебно када сам у рекету.

Како је рекао, рампе су увек биле део његове игре. Тачније – један су од делова.

- И скокови. У нападу и одбрани, једнако – додаје Копривица.

Све – јер је свестан својих предности у односу на друге.

- Покушавам да искористим дужину руку, своју висину и мобилност. То треба да буде најбитнија ствар.

Доста озбиљно додао је…

- То је минимум који од себе очекујем. Који моји тренери и екипа од мене очекују када сам на терену. Све остало је плус.

Обрадовић је у једном тренутку на терен послао помало необичну петорку. Доста високу. У којој су под кошевима заједно били Копривица и Матијас Лесор. Зек Ледеј померен мало даље од коша. На „тројку”.

- То смо играли неколико минута, због одбране – појаснио је Копривица.

Он је у тој поставци био „четворка”. Рецимо да се добро снашао. Додаје…

- Уствари, и Лесор и ја смо и даље били „петице”. Само смо се мењали ко ће да направи пик, ко ће да иде доле... Уосталом, свеједно је.

Ту је застао, па уз осмех открио делић разговора са старијим саиграчем.

- Рекао сам му да сад сваки скок морамо да ухватимо. Фокусирали смо се на то – каже Копривица.

Тренери воле да кажу како су скокови одраз жеље. Не неког посебног умећа. Копривица додаје: 

- То је ствар жеље и, поготово, борбености… Да докажеш да хоћеш да будеш у игри. Да ухватиш сваку лопту… Не мораш да погодиш сваки пут, али важно је да имаш још један напад. Па још један – закључио је Копривица.