Милко Ђуровски за Журнал: Опет бих прешао у Партизан!

У време кад се говорило да ће постати пета Звездина звезда, Милко Ђуровски постао је нападач Партизана. Присталице црвено-белих никада му нису опростиле такав потез, а он поручује: „Звезду волим више од себе, али опет бих исто учинио”.

Бити велики најчешће значи бити несхваћен. Ако то за некога у фудбалу може да се каже онда је то Милко Ђуровски. Био је љубимац навијача ма где да је играо, зналац најплеменитијег кова. Једноставно, мајстор фудбала!

- Направили су од фудбала науку, а она је само дечачка игра. Провучеш лопту кроз ноге, радујеш се, даш гол. Никада фудбал нисам схватао као професију, то је за мене игра. Ето, сада се врте огромни новци, играчи слушају како треба да раде. Заборавља се да у моје време дође 100.000 људи да нас гледа, аплаудирају нам. Амери су одушевљени кад неко добије жути или црвени картон. Фудбал је забава – каже Ђуровски.

Рођен је у Тетову 26. јануара 1963. и после Тетекса стигао је на Маракану. За први тим Црвене звезде играо је шест сезона, радовао се двема титулама и исто толико успеха у купу.

У Гронингену сам водио саиграче на роштиљ

Милко Ђуровски је 1990. прешао у Гронинген. У првој сезони у холандском клубу постигао је 14 голова.

- Ајакс и ПСВ имали су феноменалну екипу, а ми смо били прилично старији. На домаћем терену нисмо изгубили ниједну утакмицу. Учио сам саиграче како да будемо тим, да после утакмице одемо у кафану на роштиљ.

Играо је још у Француској за Ним и Словенији у дресу Железничара и Бежиграда.

- Звезда је за мене светиња. Мој отац је навијао за црвено-беле, Бошко, ја. Сећам се, још као дете, отац је имао коње, свиње, краве, требало је да их чувамо, а ми смо хтели да слушамо радијске преносе утакмица. Мој отац је својатао Драгослава Шекуларца. И Шеки је долазио да посети гроб нашег покојног оца. Остварио се Бошков и мој сан да дођемо у Звезду. Никада нисам против Звезде рекао ништа лоше, без ње бих био нико и ништа. Пружила ми је све, увек ћу за њу навијати. Наравно, волим и Партизан – образлаже Милко.

Прешао је у лето 1986. у табор вечитог ривала. Са Партизаном је освојио по једну титулу, куп и Суперкуп Југославије.

- И да данас играм опет бих прешао у Партизан. Звезда ме није испоштовала, није ми дала стан, а обећао сам људима из Хумске да ћу доћи. Увек ћу међутим, да навијам за Звезду. Могу да ме избаце из клупске историје, али неко ће негде записати да сам играо у оба највећа клуба на просторима бивше Југославије.

Многи данашњи фудбал гледају другачијим очима, јер су зараде играча у свету огромне.

- Кад сам се родио почело је да се прича око зарада, од Шекија и Џаје. Ови данас зарађују колико хоће, али мало је мајстора попут ове двојице и Пижона Петровића. У Звезди су увек играчи са стране имали предност, а мени су говорили да сачекам. Чини ми се да је велики глумац Бата Живојиновић рекао: „Сигурно је био добар играч, чим је играо и у Звезди и у Партизану”. Зарадила је и моја генерација добро, ове касније посебно, међутим, Џајић, Пижон, Дуле Савић, Филиповић били су велемајстори, а нису ни близу зарадили као ови данас.

Могао сам и у певаче

Да није био врхунски фудбалер, вероватно би на пољу естраде остварио много. Снимио је дуете са Лепом Бреном и Аном Бекутом, а Мирољуб Аранђеловић Кемиш припремио му је албум. Фудбал је, ипак, победио.

- Снимио сам песму, али на томе се завршило. За мене је фудбал био главна забава.

У време Милковог преласка у Партизан, његов бивши клуб ангажовао је Драгана Стојковића Пиксија. Садашњи селектор Србије постао је пета Звездина звезда, а претходно се причало да би Ђуровски требало да буде у тој улози.

- Титуле ме нису интересовале. Ни личне ни клупске. Играо сам за публику. Џаја и Цвеле доделили су Пиксију признање, био је феноменалан играч. Нисам ни могао то да будем јер сам Македонац, а то се тада гледало. Важно ми је било да ме навијачи поздрављају, тапшу по раменима, са мном седну и попију пиће.

Увек су вечити дербији били нешто посебно. Милко Ђуровски одиграо их је 14, у црвено–белом дресу осам, у црно–белом шест. За наш најтрофејнији клуб је против вечитог ривала постигао шест голова, а у корист Парног ваљка два.

- Уживао сам када играм против Партизана или Звезде, али и против Хајдука, Динама, Ајакса, ПСВ-а, утакмицу против Селтика са црно-белима у Глазгову, као и многи,  никад нећу да заборавим. Статистика ме није интересовала. И кад сам играо против брата Бошка чинио сам све да га победим.

Присетио се незаборавни ас још једног детаља током боравка у Хумској:

- Једном сам се толико добро припремио да је тренер Фахрудин Јусуфи мислио да ћу дати 50 голова у сезони. Онда смо се посвађали. Тражио је од мене да играм неки пријатељски меч, јер су то хтели навијачи. Рекао сам му да бих желео да одморим, он ми је узвратио да играм, постигнем три гола и затим будем слободан. Постигао сам хет-трик за првих 15 минута, али ми Јусуфи није дозволио да напустим игру. Не волим када ме преваре.

По завршетку каријере посветио се тренерском позиву. Радио је у Северној Македонији, Словенији и у Републици Српској.

- Водио сам Вардар, Беласицу, Марибор, Нафту, Драву, Рудар из Приједора, Славију, био у Словачкој. У сваком клубу сам подносио оставку. Не дам да ми се неко меша у посао, да ургира да неки играч игра. Добри играчи се не гурају, форсирају се само лоши, а то код мене не пролази. Комшија комшију гура, сви глуме велике тренере, сви све знају, а раде онако како им се каже. Зато нисам био селектор Северне Македоније. У Србији нисам био тренер, једни ме неће јер сам прешао код других, а други знају да волим прве – закључио је Милко Ђуровски, непоновљиви мајстор.