Фахрудин Омеровић је у голманској каријери био чврсто везан за Ивицу Осима. Цео репрезентативни стаж, почев од дебија 1989. у Белгији, па до последње сезоне у Партизану (1991/92) провео је под командном палицом Штауса са Грбавице. Разумљиво је стога што је смрт дугогодишњег учитеља погодила некадашњег чувара мреже црно-белих, деценијама настањеног у Истанбулу, где се већ две деценије бави тренерским послом.
- Изненадила ме је вест о Осимовој смрти, без обзира што сам знао да је годинама болестан и да је тренерску каријеру завршио после можданог удара у Јапану. Недавно смо остали без Небојше Вучићевића, сада и без великог стручњака, симбола тренерског заната широм СФР Југославије. Кад свет напусте нама драги људи увек је прерано – каже Омеровић у телефонском разговору за наш лист.
Није било потребно постављати питања рођеном Добојлији. Дугогодишња сарадња са Швабом утицала је да му сећања непрестано извиру.
- Осим је заиста у великој мери утицао на моју каријеру. Имао је сасвим другачији приступ фудбалу и тренерском послу од већине осталих. Увек је имао поверење у играче, стварао добру групу. Дешавало се и у клубу и у репрезентацији да одустане од квалитетних појединаца и определи се за оне који се боље уклапају у колектив. Увек је размишљао о целом тиму и биле су му важне све особине фудбалера.
Вратио је популарни Омер филм уназад и на 1984. годину, кад је прелазио из тузланске Слободе у Партизан.
- Осим је тада био тренер Жељезничара и позвао ме је на Грбавицу. Навијао сам за Партизан и имао велику жељу да дођем у Хумску. Испунио ми се сан кад сам стао испред мреже Парног ваљка, иако ми је импоновало Ивицино интересовање. Задовољан сам што сам изабрао такав пут, поготово што су ми много помогли и Ненад Бјековић и Момчило Вукотић. Срећом, касније сам са Осимом сарађивао у репрезентацији и клубу.
Јака спона између играча и управе
Ивица Осим био је мајстор тренерског заната, али је бринуо и о другим стварима како би његови играчи имали мир.
- Свуда где је радио успостављао је сјајне односе са управом, представљао је јаку спону између играча и руководства. Хирерархија је одлично функционисала и у репрезентацији кад је Миљан Миљанић био савезни капитен, а Осим селектор. Такве ствари су јако битне за успешне резултате – нагласио је Омеровић.
Омеровић је током трогодишњег репрезентативног стажа био у сенци Томислава Ивковића, али ипак, у предности у односу на Стевана Стојановића из Црвене звезде. Фахрудин је био други голман Југославије на Светском првенству 1990. у Италији и у квалификацијама за ЕП 1992. Био је први Осимов избор од голмана из наше лиге, јер је Томислав Ивковић долазио у државни тим са статусом интернационалца.
- Од мог доласка у Партизан 1984. па наредне три сезоне били смо екипа са најмање примљених голова у шампионату. Утицало је то да будем на оку селектора и касније добијем позив. Никад ми није сметала конкуренција, увек сам се професионално односио према обавеза без обзира да ли сам на клупи или испред мреже. Осим ме је због тога ценио.
Мондијал 1990. у Италији остао је упамћен по сјајним играма репрезентације Југославије, пласмана у четвртфинале и пропуштене прилике да Плави дођу надомак четири најбоље светске репрезентације.
- Иако смо убедљиво поражени од Немачке на старту, играли смо одлично и заиста несрећно елиминисани од Аргентине, тадашњег браниоца титуле. Могли смо да још више крунишемо изврсне игре још из квалификација и да сјајна генерација остане уписана златним словима у историји нашег фудбала. Надмоћно смо се у следећем циклусу пласирали на Европско првенство, али су нас вратили из Шведске.
Партизановци се радо сећају и сезоне 1991/92. Осим је довео црно-беле до пехара у купу и близу титуле, пресудили су тадашњи пенали извођењи после ремија, Парни ваљак их је лошије изводио па је узалудан био бољи учинак од Црвене звезде.
Амар корача Ивициним путем
Путевима оце Ивице корача син Амар, дугодишњи тренер Жељезничара, са искуством и из Јапана и Катара.
- Усмеравао је сина ка тренерском послу, био је фолозоф спорта и живота. Са Амаром сам се пре пар година видео у Анталији, где се Жељо припремао током зиме, тад сам се и последњи пут чуо са Ивицом телефоном – додао је Фахрудин Омеровић.
Црвено-бели су бранили европску круну. Нама је дошао Осим, а у тиму сјајни Мијатовић, Јокановић, Вујачић, Богдановић, Станојковић... Преовладало је мишљење да је Звезда опет јача, али смо великом Осимовом заслугом били равноправни, нисмо изгубили ниједан дерби те сезоне, на крају смо освојили куп победом на Маракани и ремијем на нашем стадиону у реваншу.
Почетак рата у Босни и Херцеговини утицао је да Швабо остане само годину у Партизану, тог лета 1992. и Омеровић је напустио Хумску после осам сезона. Мало је недостајало да Ивица и Фахрудин наставе сарадњу.
- Осим ме је позвао у Панатинаикос, разговарао сам са челницима грчког клуба, али се нисмо договорили. Сретали смо се касније у Турској, где је Штурм гостовао у европским такмичењима. Ивица је свуда имао успеха, и у Грчкој, Аустрији, Јапану, био је цењен и као тренер Жељезничара због успеха на Грбавици, и пре доласка на клупу Плавих. Утицао је у доброј мери и на моје опредељење да се бавим тренерским послом. Често смо причали телефоном у том периоду. Имао је сјајну не само фудбалску, већ животну филозофију, био је позитивна личност, поштован и вољен од свих – закључио је Омеровић.


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.