МАЈЕРС И ДАНИЛОВИЋ - Некад љути противници, сад велики пријатељи

Реткост је да два велика кошаркашка противника, који у играчким данима нису имали готово никаквих додирних тачака ван паркета, постану нераздвојни пријатељи као што је то случај са Карлтоном Мајерсом и Предрагом Даниловићем.

Мајерс, незадрживи кошгетер, легенда италијанске кошарке једна је од бројних знаменитих кошаркашких личности које су ових дана гости Београда. У његовом случају, додуше, завршни турнир Евролиге био је само додатни повод за долазак. Примарни је да се види и дружи са Даниловићем.

Незаборавни су њихови дуели из дана кад су Фортитудо и Киндер (Виртус) били у самом врху европске кошарке, попут Реала и Барсе сада. Отприлике је то ривалство било, као да имате две велике светске звезде, једну у Звезди, другу у Партизану. На нашу срећу, Даниловић је из дуела, не само у клубу, већ и репрезентацији много више пута изашао као победник.

- Био ми је велики ривал и то добар. Уз њега сам растао, а мислим да сам и ја њега натерао да буде бољи. Ја сам играо за један, он за други болоњски тим и свако од нас је силно желео да победи. Он је победио више пута, али на крају постојало је велико међусобно поштовање. Сад то време је прошло, у другом смо периоду живота. Сваки пут кад га видим, заједно проведемо дивно време – рекао је Мајерс за Журнал, непосредно по завршетку полуфиналног меча Олимпијакоса и Ефеса.

Пре осам година Мајерс је био специјални гост на Сашином опроштају у Паладоци. Уз опаску да је и Даниловић био на његовом, објаснио је као је до тога дошло:

- Нема много играча које респектујем. Он је дефинитивно број један на тој листи. Не један од њих, већ број 1!

87 поена постигао је против Удина 26. јануара 1995. (двојке 22-14, тројке 19-9, бацања 35-32)

94 индекс корисности који је имао у мечу са Удинама

19,5 просек поена у Палаканестру

39,4  одсто шута за два поена у Палананестру

51,4 одсто шута за три поена у Палаканестру

85,2 одсто шута слободних бацања у Палаканестру

637 утакмица у Палаканестру

Дотакли смо се и чувене мајсторице финалне серије 1998. године у којој је Даниловић тројком уз фаул Вилкинса донео Киндеру продужетак, затим и тријумф за титулу. У том мечу наш ас је убацио 20, Италијан 27 поена.

- Имали смо много битака, али уколико морам да одаберем и кажем која је била моја најбоља утакмица, како у нападу, тако и одбрани, рекао бих да је то управо била пета утакмица финалне серије. Саша је у њој постигао само четири поена до тренутка кад сам три минута пре краја морао да изађем из игре због петог фаула. До тада није му било нимало забавно – уз осмех је рекао Мајерс.

Затим се прича повела о репрезентацији и данима кад су сви највећи европски асови једва чекали лето да би играли за државни тим.

- За мене је играње за своју земљу дефинитивно била огромна мотивација. Такође, како са клубовима нисам много освајао, имао сам могућност да то учиним са Италијом. Био сам жељан да играм што више утакмица, што више такмичења да имам што више шанси да кући однесем медаље. И донео сам сребрну и златну, носио заставу на отварању олимпијских игара... Уз репрезентовање своје земље, била је то прилика за велика достигнућа. Разумем да сада има много утакмица, стреса, али исто тако државни тим је нешто чему не можете да кажете НЕ.

Осећај освајања са репрезентацијом неупоредив је са било чим. О томе сведоче и речи италијанског аса.

- На тим такмичењима играте против супер атлета, великих играча. Не само из Европе, већ и света. Сви знају колико је Југославија кошаркашки талентована и посебна. Те 1999. победили смо их у полуфиналу. Уз сво поштовање Шпаније, била је то лакша утакмица. Право финале било је увек против њих – рекао је Мајерс показујући на Даниловића и Дивца, који су седели у ложи недалеко од њега. – Као и 1997. у Барселони. Није то било изненађење, јер нама је требало, мени је недостајало да освојим нешто. И на путу ка том циљу морали смо да савладамо најбоље. Чињеница да смо победили најбоље, значила је са смо ми најбољи.

Мајерс је тренутно амбасадор КОНИ (Италијанског олимпијског комитета), у неколико градова широм Апенинског полуострва организује и кампове децу од 6 до 14 година у десетак спортова. Али, на утакмице у Болоњи ретко иде.

- Ове године нисам био. Дефинитивно не на Виртусовим, али нисам скоро био ни на Фортитудовим. Нажалост, ове године су испали, али са добрим програмом би могли да се врате у А1. Али, не одмах. Сви су често жељни да се одмах врате, али то је замка... Морају да буду стрпљиви и направе програм за следеће две, три године. А, онда поново да крену ка врху.

На крају смо га упитали о утисцима које ће понети из Београда:

- Било је невероватно. Осим Саше, све је феноменално – насмејао се Мајерс наглашавајући да је реч о интерном пецкању двојице кошаркашких великана.