ПЕТА ЛИЧНА: Семе зла на плодном тлу

Пише: Предраг Сарић

Чоканчићем ћу те, чоканчићем ћеш ме.

На жалост у овом случају није реч о брзалици за вежбање правилног изговора, већ о најблажем сажетку описа кошаркашког ријалитија у финалу Јадранске лиге. Ријалитија ког само потпуно неупућени нису очекивали. Али, и најупућенији се надају да постоји црвена линија преко које се неће прећи.

После свега виђеног, нада да ће тако бити све је мања, тик смо уз литицу потпуног безнађа. Сад би се чак и најоптимистичнији пре кладили да ће и крајње границе бити пробијене.

Семе зла, искључиво због личног интереса, није засејано јуче. Догодило се то пре скоро четврт века, кад је на дерби уз благослов једног тадашњег моћника у Пионир унета количина пиротехнике која би задовољила потребе епских ратних филмова, „Неретве” и „Сутјеске”, заједно. Ракета је тад са једне трибине прелетела на другу и погодила недужног дечака.

Семе је разбацано на плодном тлу, годинама се ђубрило и запрашивало, не би ли га нормалност случајно надвладала. Четврт века касније, они који воле кошарку са гађењем се моле да се све што пре заврши, јер мржња према оном другом заслепила је ум у толикој мери да ништа свето није. Брижљиво одгајано, семе је бујало и разгранало се до неслућених размера, толико да је кошарку потпуно запарложило.

Временом смо од велемајстора игре у тимовима, дошли до модерних гладијатора попут оних из научнофантастичног филма Ролербол о спорту пуном суровости. За наше прилике црно и црвено-бели гладијатори су изузетно плаћени, што не подразумева да су по аутоматизму доласком у редове вечитих ривала потписали и сагласност да им буду разбијене главе или не дај боже остану без ока. Чиста је случајност што се то није догодило нашем младом репрезентативцу кад му је тик уз главу пролетео чокањ (флашица) или тренеру ког је промашио мобилни телефон острашћеног стрелца.

Изостанак вајлд карте за Евролигу подигао је улог и тензије до максимума. И као много пута раније претворио кошарку у рат. Али, ни прича о Евролиги није од јуче, траје већ две деценије. А и у њој, кад се све оголи, на крају долазимо до закључка да је интерес појединаца, заклоњен плаштом клупског, био и остао испред општег.

У другим сферама живота сведоци смо да ни домовина више није светиња (чак у буквару нема ни Ршума). Кад се због материјалног ћара продаје вера за вечеру, имамо и бројне примере којима због евентуалног доласка на власт ни отаџбински интерес није светиња.

А у таквој поставци ствари српска кошарка, вечити дерби, институције какве су Звезда и Партизан, као ни најбољи изданци из њихове историје немају никакве шансе. На жалост, представљају само монету за поткусуривање у рулету на чијем су талону огромне суме.

За срећу у кошарци, као и у Грлићевом филму, очигледно је потребно троје. Ко је трећи, уз Звезду и Партизан, тешко је просудити. Мудре стручне главе које виде даље од носа, одавно немају ту снагу да их неко саслуша, а камоли послуша.

У сваком случају време је да неко каже ДОСТА! Прелазак црвене линије био би излазак на пут без повратка.