ЕКСКЛУЗИВНО: Најузбудљивије појачање Партизана о састанку са Обрадовићем

„Вотевер мејкс ми хепи“, понављао је Јоанис Папапетру током разговора који је ишао глатко као брод са слике на његовом „воцап“ профилу по, сам бог зна ком, грчком заливу. Понављао је у таквом ритму, да се нама у глави вртео стих Рејдиохеда „вотевер мејкс ју хепи...“

Испоставило се да је ова битна разлика заправо - непостојећа. Папапетру, без дилеме најинтригантније појачање Партизана за сезону 2022/23, поруком „Шта год да ме чини срећним“ поручивао је навијачима црно-белих „Шта год да вас чини срећнима“.

Нисмо (баш толико) луди, уочићете и сами кроз разговор који нас је, признајемо, мало затекао. После извињења што није раније одговорио на поруку јер су „последња два три дана била луда“, Јоанис је позвао, спреман да прича о потезу који је, на овај или онај начин, уздрмао кошаркашку Европу.

Годинама су капитени, најбољи или најталентованији играчи Партизана одлазили у Панатинаикос и тамо – мање-више сви – купили шта год је било на талону. Да ли је дошло време за промене тих трендова, или је у питању „изоловани инцидент“, тек капитен и лидер зелених из Атине је повукао потез који је неуобичајен.

Никада грчки репрезентативац није играо за Партизан!

Погађате које је објашњење дао на ову констатацију?

- Шта год да ме чини срећним.

Јоаниса Папапетруа, 28-годишњег Атињанина (место рођења му је Патра, али то је судбина детета професионалног спортисте, а отац Аргирис је привређивао и у Аполону) срећним чини да се пресели у Београд, да игра за Партизан, да ратује под командом Жељка Обрадовића...

- Не доносим одлуке на основу онога што се дешавало у прошлости. Шта је неко радио, или није, пре мене. Радим оно због чега сам срећан и што ми, у овом случају, представља велики изазов. Налазим мотивацију у ономе што Партизан представља у Европи. Наравно, нашао сам се тренером Обрадовићем, чуо сам његову визију, схватио какав ће се тим окупити, колико ће значајно за све бити то што је после много година у Евролиги... Прихватио сам понуду зато што знам да ћу бити срећан и јер мислим да могу да помогнем тиму – рекао је крилни играч репрезентације Грчке и човек који већ првим корацима, без да је уопште запретлао патике, оставља посебне трагове у славној историји Партизана.

Пре него што наставимо причу, да испоштујемо форму. Хронолошки, Папапетру је прво...

- Знао сам да ћу завршити причу са Панатинаикосом.

Затим...

- Партизан је контактирао мог агента.

Потом је све...

- ...било лако. Причао сам са тренером Обрадовићем, сагледао све моје опције, али ми је одмах било јасно шта желим. Тачније, одмах после тог разговора.

Да бисмо одржали овај интервју (који по форми то, заправо, није) у зони искреног, признали смо да бисмо волели да чујемо како је текао тај атински сусрет. До најситнијих детаља, по могућству. Не тражимо много, зар не?

- Тајне чувам за себе – насмејао се изузетно пријатан саговорник. – Али, рећи ћу вам оно што ми је било најважније. Жељко Обрадовић је искрен. Током разговора, гледа те директно у очи. И каже све, лоше и добре ствари, можда и оно што не желиш, али ти је потребно да чујеш. У овој фази каријере, не тражим ништа више. Желим изазов и да се борим за нешто велико. Током целе каријере нисам имао проблем да доносим одлуке које су другачије.

Ох, да, познато је. Али, пре него што се вратимо на једну одлуку која је додатно зацрвенела Пиреј, колико је за дете бившег Панатинаикосовог играча било важно што је баш Обрадовић тај са којим је разговарао о новом ангажману?

- То је нешто огромно за мене! Нереално! Такав развој човек не може ни да претпостави. Ишао сам као клинац у арену, гледао Жељка како води Панатинаикос и како побеђује. Гледати га, а сада играти за њега... Још сазнање да могу да помогнем њему и тиму. За мене је нешто посебно што ћу радити са њим.

Да бисмо Папапетруа мало подробније представили као ново, изненађујуће појачање Партизана, позвали смо људе који су упућени у његов развој. Између осталог, стигла је информација да му је прошле сезоне ПАО плански уручио лопту у руке, да више креира, организује... Да буде „поинт-форвард“.

- То је истина, мада не мислим да је било планирано. Радиш све што тренер мисли да је потребно, али и оно у чему се осећаш комфорно. Од дана у Олимпијакосу, преко Панатинаикоса, ја сам еволуирао. Напредовао сам из сезоне у сезону, додавао нове детаље у своју игру и то се видело на терену.

Да се за крај мало вратимо у прошлост. На 10. јул, 2018. године, када је Јоанис Папапетру после пет сезона у Олимпијакосу одлучио да пређе границу на прелазу на којем саобраћај није прометан. Неки великани су туда пролазили – Паспаљ, Спанулис, Скорцанидис, Пепрероглу, Бурусис... – али увек праћени облаком прашине. Папапетру је прешао у Панатинаикос, у редове омраженог ривала. Није дуго чекао ни на капитенску траку у зеленом делу Атине.

Можете да претпоставите како је дочекиван у Пиреју у протекле четири године? Са каквим се притиском носио од када је, заправо, обукао Олимпијакосов дрес пре девет сезона?

Онда можете и да претпоставите да му притисак српског вечитог дербија и српских вечитих очекивања неће бити оптерећење.

- Притисак је привилегија – каже Перпероглу и наставља мирну пловидбу кроз разговор. - То су посебни тренуци у животу. Срећан сам што сам их имао много у каријери. Ми имамо привилегију да живимо у том свету и увек тежимо нечему великом. Нечему где имаш прилику да изнова упознајеш себе. То је привилегија. Део тога је био и прелазак из Олимпијакоса у Панатинаикос. Било је тешко и... Тражим праву реч, али „нелагодно“ је можда најбоља. Међутим, током времена сам навикао, схватио сам како функционишу та ривалства. Такво имате и ви у Београду. То је сјајно. Чини ме срећним. А ја у животу увек гледам да будем срећан. И да помогнем да људи око мене буду срећни.

Отац је био играч Панатинаикоса, мали Јоанис је одрастао уз зелену боју Атине. Можда је и то утицало на ту одлуку...

- Не. Радио сам само оно што је мене чинило срећним.

Да, „вотевер мејкс ју хепи“, Јоанис.