Био је део „Партизанових беба“, дао је 108 голова за црно-беле, а Звезду је уништио на 31. дербију

Јоаким Виславски започео је фудбалску каријеру у родном Врбасу. Са генерацијом „Партизанових беба” освојио је четири титуле првака Југославије. Током осам сезона за црно-беле је одиграо 315 утакмица и постигао 108 голова. Незаборавна остаје његова фудбалска креација на 31. дербију,  када је постигао и два прелепа гола.

Каријеру је после Партизана наставио у Олимпији из Љубљане. Јоаким Киме Виславски преминуо је 10. септембра 2014. године.

У плејади сјајних играча тзв.“Партизанових беба“ ,тамо с краја педесетих и почетком шесдесетих година минулог века, као двадесетогодишњак Јоаким Киме Виславски у тој екипи неретко је био играч одлуке, а стигао је из Радника из Врбаса. Многи стручњаци тврде да никад пре, а можда и после, није се појавила екипа која је стварана од јуниорског тима као што је Флоријан Матекало стварао ту генерацију, а онда попуњена са неколико фудбалера из разних крајева Југославије израсла у европског гиганта који ће 11. маја 1966. године играти финале Купа европских шампиона против Реала и на необјашњив начин изгубити са 2:1.

Та екипа најчешће је играла у саставу: Шошкић, Јусуфи, Сомболац, Бечејац, Васовић, Миладиновић,  Звездан Чебинац, Ковачевић, Галић, Вукелић, Виславски. Део тог тима чинили су још: Дамјановић, Пирмајер, Ћурковић,Радовић, Михајловић, Давидовић, Хасанагић, Рашовић… Јоаким Киме Виславски, лепотан у копачкама слутио је планетарну каријеру, али…

Свесни да круг оних који су били у близини Киметовој сужава се, одлучили смо да једну овакву причу посветимо њему, а да део сећања изнесу саиграчи, пријатељи, блиски сродници.

Радослав Бечејац је са Јоакимом Виславским играо у Партизану, али и Олимпији. Био је везни фудбалер, а само у дресу Партизана одиграо је 208 утакмица, постигавши 61 погодак. Он и Киме Виславски били су саиграчи, пријатељи и кумови. Иако Виславског нема осам година, не бледе сећања на спортисту из Врбаса.

„Говорити о њему је тешко, могу рећи све најлепше, али тужан сам када говорим о њему, жао ми је што је прерано отишао. Он је из Врбаса, а ја из Зрењанина и свакодневно смо путовали у Београд. Нисмо се снашли одмах у великом граду, у Београду, јер смо били навикли на друге услове у својим срединама. Он је пре мене дошао у Партизан. Када смо се усталили у Партизану било је све другачије. Са Киметом сам се дружио највише, одозго смо из Војводине, са истим погледима. Тешко смо се уклопили у београдски начин живота. Киме Виславски био је најбоље десно крило у Југославији у то време. Он је онда отишао у Олимпију, касније сам и ја стигао у Љубљану. Цео живот били смо блиски“, говори Бечејац.

Силвестер Такач био је нападач Војводине, Рена, Стандарда из Лијежа и репрезентације Југославије. Дакле, није наступао за Партизан, али је са Киметом Виславским друговао. Знао је све о њему.

„Да, нисам био играч Партизана, али сам био на његовој турнеји у Мексику пуних месец дана. Кимета Виславског познајем из детињства. Генерација смо, наступали смо за омладинце Србије против Хрватске. Киме је био диван човек, велики мој пријатељ и изванредан фудбалер“, присећа се Такач.

Утисак је да је Киме Виславски био претерано скроман и стидљив.

„Апсолутно сте у праву. Киме Виславски и ја смо Русини и на том турниру у Мексику нисмо проговорили две реченице на русинском. Он је био неприметан у свакодневном животу, баш је био скроман. Међутим, на терену су га сви примећивали, био је велики фудбалер и да је мање био скроман могао је играти у највећим европским клубовима. Мада је и овако постигао много“, додао је Силвестер Такач.

Чувени голман Иван Ћурковић у Партизан је дошао из Вележа. Легендарни Мостарац био је нешто млађи од Јоакима Виславског, али у најлепшим сећањима чува драгог пријатеља.

„Мој долазак у Београд био је најбољи потез у животу. Било је тих година предивно у Партизану, упознао сам велики град и ту основао породицу. И мој каснији пут фудбалски и животни није ми донео лоше потезе. Доласком у Партизан упознао сам много спортиста. Киме Виславски је често против Вележа давао голове. Још тада сам га упознао, а касније смо били саиграчи. Био је брз играч, прецизног и снажног шута. Сјајан човек, добар друг, није се истицао. Имали смо однос пријатељски, више него другарски. Чувам га у најлепшим сећањима“, истиче Ћурковић.

Некадашњи кошаркаш, доајен спортског новинарства, Јован Танурџић, између осталог, извештавао је са 10 Европских првенстава, 6 Светских шампионата, 5 Олимпијских игара, Светског фудбалског шампионата у Француској 1998. и неколико Универзијада.

Бавио се и публицистиком. Написао је више књига не само из области спорта. Заједничко у његовом и спорту Јоакима Виславског је лопта, али и то да припадају једном златном времену. Кимета нема скоро деценију, али нико нема право на заборав. И Танурџић га памти и не дозвољава прашини времена да учини своје.

„Јоаким Киме Виславски је мој земљак, седам километара од његове куће у Врбасу до мог дома у Србобрану. Пратио сам његове игре, био је један од најбољих асова Партизана у то време. Касније је мој другар из детињства заменио га у Партизану, мислим на Јосипа Пирмајера. Касније је отишао у Олимпију. И тамо је био главни играч. Касније је био тренер, а ја сам са његовом браћом био пријатељ. Киме Виславски је сећање, али све по лепом. У Врбасу су га обожавали, у Партизану волели. Био је и остао легенда. Жао ми је што је пре сваког времена отишао у вечност. Све што је радио било је позлаћено, али његова скромност га је много коштала. Киме је требао да има макар 50 наступа у репрезентацији Југославије. Нико не зна зашто нема наступа за А тим некадашње земље. Неправда га је спутала. И док смо седели касније у кафићу који је држао отац Огњена Мудринског, Киме је често говорио да је требао бити репрезентативац. Онда је отишао у Љубљану за рекордан уговор. Он и његов кум Бечејац и у Олимпији су били изузетна и препознатљива линија. О Кимету Виславском треба говорити, заслужио је да вечно траје. Ја га никада нећу заборавити“, поручио је легендарни новинар Јован Танурџић.

И Киметов брат Мирослав Виславски, новинар, публициста, познати и признати друштвено – политички и спортски радник, не дозвољава да велики фудбалер падне у заборав.

„Његов хендикеп био је што је био прескроман човек, а био је изузетно талентован, али не довољно амбициозан. У Врбасу је играо са Шијачким, Поповићем итд. Биле су препоруке да се други гледају, а људи из Партизана видели су Кимета. Жао ми је да док се говори о ’Партизановим бебама’ да нема Кимета Виславског. Он је четири пута са Партизаном освајао шампионат Југославије. У то време новинари су га прозвали дететом среће. Илеш Шпиц га је позвао да против ОФК Београда дебитује, јер је Звездан Чебинац био у сукобу са руководством Партизана. Могу рећи да је мој брат био један од најбољих крилних нападача Југославије у првој половини шездесетих. Није га било на Мундијалу у Чилеу, Југославија је без десног крила била четврта на планети. Ни Чебинца, ни Такача, ни Виславског. Пошто му није указана шанса он је касније бојкотовао позиве у национални тим. Истина, није играо у полуфиналу и финалу КЕШ-а, био је војник, па га данас нема на фотографијама те генерације. Имао је понуде из Немачке и Аустрије да игра тамо, а он се 1967.године одлучио за Олимпији и у Љубљани провео две сезоне. Бечејац је имао највећи трансфер, а Киме Виславски одмах иза њега. Као фудбалер Киме ће остати играч који је припадао врху југословенске фудбалске елите који је са Партизаном за пет година освојио четири првенства. Погађао је мрежу великих Илије Пантелића у Војводини, Златка Шкорића из загребачког Динама, Чике Радовића из Жељезничара, Мирка Стојановића из Црвене звезде, Јантољака из Ријеке и да не набрајам. Имао је могућност да изгради маестралну инострану каријеру, али није имао храбрости. Спутавала га је његова скромност“, тврди брат Мирослав Виславски.

У фудбалском животу важи исто правило као и у свакодневном; ако се сусретнеш с њим на правом месту и у право време отварају ти се сви путеви, у противном те спортско-животне приче завршавају се без срећног краја.

Од септембра 2014. године Јоаким Киме Виславски почива у родном Врбасу.

А личило је да ће вечно трајати…