ИЗ НАШЕГ УГЛА: Раднички мора да окрене нови лист

ПИШЕ: Тома Тодоровић

Постоје ствари које се у нишком спорту, нарочито фудбалу, виде „из авиона“, провидне су и превише дуго боду очи. Последњи крах, везан за суноврат нишког фудбалског суперлигаша Радничког пре неколико вечери, када је катастрофално одиграо реванш меч са екипом Гзира Јунајтед, аутсајдера са Малте, и испао већ на старту квалификација за Лигу конференција, срушио је све снове у реномираном спортском колективу. Раднички је заустављен на путу, којим практично није ни кренуо.

Као мехур од сапунице распршиле су се амбиције, веровања да Раднички може да се врати на старе стазе успеха, да као некада може да корача “кроз Европу” уздигнуте главе и на најбољи начин - вредним резултатима представља и промовише свој град и српски фудбал.

Сада, када од тога нема ништа и када се тражи и мора пронаћи модус за хитан опоравак и оздрављење, наметнуло се нешто што многима неће баш годити и пријати – већ од данас, треба забранити враћање у прошлост и до бесконачности понављање прича о неким небеским и могућим врхунским достигнућима којих, факат је, нема, треба укинути бусање у груди појединаца због наводних успеха, којих је, мора се признати практично било мало и недовољно , са нишког Градског стадиона треба протерати болесне и амбиције без основе, и, пре свега захвалити се свима онима који су себе видели и представљали као саставни део и важан шраф колектива и носиоце вредних пројеката – а то нису били.

Од данас, без обзира на резултат синоћ одигране утакмице 4.кола првенства Супер лига на Чаиру са ТСЦ-ом (до сада је у новој сезони екипа са Чаира одиграла само две утакмице – изгубила је од Црвене звезде у Београду 0:4, а са Партизаном у Нишу одиграла 3:3, и има један бод, јер је сусрет 3. кола са Колубаром одложен због обавеза на међународној сцени, које су на пречац и неславно завршене), али дефинитивно и без тренутка одлагања, руководство  Радничког мора да окрене други лист, да заузме нови курс и почне ремонт клуба. Из основа и темеља.

И “први човек” Радничког Ивица Тончев, и в.д. председника клуба са Чаира Драган Марковић морају без икаквих резерви и одмах да крену са формирањем новог клуба, јер овај садашњи очигледно не ваља.

Да се захвале свим појединцима који су им “седели уз скуте” претходних година и више одмогли, него помагали Радничком - небитно да ли су били “чланови библиотеке (управе)”, или су као “стручњаци” водили администрацију или неки од сегмената клуба од имена, а којима је једино и најважније било да бесплатно долазе на утакмице.

Морају Тончев и Марковић већ данас, ако то нису учинили ове претходне и последње јулске, а прве августовске ноћи да рашчисте са свима - неважно да ли су из реда бројних тренера или са дугачког списка фудбалера и којима отворено треба рећи да Ниш и Чаир никада нису били, а неће ни бити, пролазна станица на путу за афирмацију непроверених и недоказаних на делу.

Морају Тончев и Марковић (не можемо рећи са сарадницима јер их или не знамо, или нисмо видели у акцијама клуба и нисмо чули да постоје) колико данас јавно да иступе и да јавно пруже подршку само онима којима је Раднички у срцу и који стрепе за нишки клуб.

Пуну подршку коју помињемо заслужују и актуелни стручни штаб и први тренер јер нису имали, то се мора признати, ни времена ни праву шансу за неко веће доказивање, заслужује их велики број изузетних и квалитетних фудбалера, који гину на терену - и они који су летос стигли у Раднички, и они који су се на делу и терену доказали претходних година.

На изгубљену и пропуштену шансу да се кроз наступе Радничког на европској фудбалској сцени у правом смислу речи афирмишу нишки и српски фудбал, да се нешто и финансијски заради и тиме очврсне клуб са Чаира, не сме се никако гледати као на смак света и одмах сећи без размишљања шта ће (и са ким на клупи и терену) бити већ сутра.

Подршке за успешнији клуб из Ниша увек је било, она и сада постоји. И у самом граду, и на југу и југоистоку Србије.

Сматрајући да су и Ивица Тончев и Драган Марковић, као и ми (новинари), као и сви искрени спортски радници којих у Нишу има, а нису тренутно у клубу, као и армија навијача, безпоговорно и свом душом и телом уз Раднички, мишљења смо да се у неопходности формирања, изградње и прављења без икаквог одлагања новог Радничког, одмах мора приступити дубоким променама, тоталној реконструкцији и измени досадашњег курса.

И да се у том процесу спасе што се спасти може, и да се са те и такве основе “клуба у реконструкцији” брзо и ефикасно стигне до жељеног циља – до јаког и стабилног Радничког.

То је и обавеза, а рекли би смо и морање првих људи у руководству нишког суперлигаша за које се највише верује да желе нови Раднички, успешнији клуб са Чаира и, пре свега, да остану на челу нишког суперлигаша. Јер, све друго, свако другачије решење, значило би још већи, а чини се и трагичнији суноврат нишког клуба

И, посебно истичемо, нису поменута реконструкција, измена досадашњег курса, пуна преоријентација на боље и неодложне промене потребни само нишком фудбалском клубу, који је, то се мора подвући, скоро једини, уз Женски рукометни клуб „Наиса“, некако успео да преживи бурне претходне године, неадекватан приступ обавезама и лутања која су довела до тренутног, а мора се признати поразног стања.

Још више су и са далеко тежим последицама, али из истих разлога страдали рукомет, кошарка,одбојка, ватерполо, нижеразредни фудбал...

Како другачије сагледати мушки рукомет када се зна да је претходну такмичарску годину суперлигаш из Ниша Железничар сезону завршио рекордом који, а смемо се крвљу потписати испод ове констатације, никада и нико у нашој земљи неће успети да достигне и обори – популарни Жеља, седмоструки освајач Купа Југославије и Србије, не баш давно вицешампион државе, вишеструки и вишегодишњи представник српског рукомета у Европи, одиграо је у претходном шампионату Супер лиге, од 16 клубова, 30 првенствених утакмица и остварио 0 (нула) победа и освојио 0 (нула) бодова уз катастрофалну „минус“ гол разлику. И, наравно, испао.

Исту судбину, испадање у друге и ниже лиге доживели су ОК Ниш, ВК Ниш, ЖУК Студент, КК “Константин”, бројни фудбалски српсколигашки колективи….

Алармантно стање је на сваком кораку у спортском Нишу, звона која звоне на узбуну не од јуче, већ годинама, одавно пробијају уши. Догорело је на нишкој спортској сцени до ноката и дубље...

Зато и треба сачувати, али и у њима много тога променити, оне који ипак могу до успеха.