Одлазак великана, Бата Радовић - Барјактар на ОИ у Риму, легенда Партизана и ОКК Београда

У четвртак је у Београду преминуо Радован Бата Радовић, легенда Партизана и ОКК Београда, вишеструки репрезентативац и барјактар Југославије на ОИ у Риму.

Рођен је 19. јануара 1936. године у Кучеву, у време док му је породица била тамо на служби, иначе су живели у Београду.

Почетком рата оца Марка, официра артиљерца, хапсе Немци, али бежи у партизане и прави ћелију у Смедереву да би опет био ухапшен 1943, мучен на Бањици и депортован у Матхаузен. Бата Радовић тада одлази у Лозницу код рођака. У међувремену покушали су да му убију мајку (у Лугавчини је избегла четнички нож). Из Лознице се са седам година сели код друге тетке у Београд, јер су му течу убили Немци, а због тога што му је сестра отишла у партизане сви остали су били похапшени. Ту је дочекао и крај рата.

После рата провео је шест месеци у Бугарској на опоравку, вратио се по повратку оца из злогласног логора. После рата провео је шест месеци у Бугарској на опоравку, вратио се по повратку оца из злогласног логора. Кад је отац, иначе у послератним годинама командант милиције и инспектор контролне комисије код Кардеља, почетком 1949. због Информбироа пребегао у Румунију, власт је његову мајку Ангелу послала у затвор у Пожаревцу, па у Главњачу, касније и на Голи оток.

Да би преживео Бата већ са 13 година почиње да ради на Дунав где за надницу утоварује угаљ и креч. Истовремено се 1949. уписује у пливачку секцију Београдског пливачког клуба, јер се тамо добијала ужина, понекад и сендвич. Годину дана касније постаје пионирски првак Београда у пливању на 50 метара краул. Игра и рукомет, у коме је догурао до репрезентације Београда и одбојку у тиму Југославија код тренера Сиротановића.

Похађа Пету београдску гимназију и крајем 1952. године посматра тренинг јуниора ОКК Београда који је водио Драган Глишић. Радовић је прихватио његов позив да се прикључи и практично са непуних 17 година почео да тренира кошарку у табору романтичара. У омладинским селекцијама тренирао га је и Тоша Лазић, а саиграч му је био Слободан Гордић. Тренинзима првог тима прикључен је 1954, прву утакмицу за ОКК Београд одиграо је у сали ДИФ-а на зимском турниру да би већ 1955. године у дресу романтичара играо у Првој Савезној лиги под вођством Боре Станковића. На 15 утакмица постиже 118 кошева (просек 7,9 по утакмици) и трећи је стрелац екипе.

На жалост ОКК Београд испада из Прве лиге и 1956. године се такмичи у Српској лиги у којој Бата доминира. Клонфери су се вратили у Прву лигу, али је Бата, од малена навијач Партизана, прешао у табор црно-белих.

У Партизану остаје до 1968. године, завршава играчку каријеру са 32 године. Био је седам пута први стрелац црно-белих (највише у историји клуба), два пута други, био је три пута други стрелац Прве савезне лиге. Годинама је са Мишком Бојовићем, Ђорђем Милојевићем и Благојем Јанковићем био узданица Партизана. Тренирали су га Мирко Марјановић, Аца Николић, Божа Мунћан, Борислав Ћурчић, Бранислав Рајачић и Миле Новаковић.

Заиграо је за репрезентацију 1955. године на пријатељској утакмици против Турске, да би на Балканијади у Румунији 1959. освојио сребрну медаљу. Том приликом боравка, после десет година, први пут се срео са оцем и у договору са Ивом Радуловићем, тадашњим председником ОКК Београда наговорио га да се врати у Југославију.

На Медитеранским играма у Либану 1959. окитио се златом, играо је на ЕП у Турској 1959, Олимпијским играма у Риму 1960, Европском првенству у Београду 1961. кад смо освојили сребрну медаљу, прву на великим такмичењима. Освојио је најсјајније одличја и на Балканијади у Истанбулу 1962. Био је капитен репрезентације и узео бронзу на МИ 1963. у Напуљу.

И поред тога што га је стално пратила етикета сина народног непријатеља, био је председник омладине школе, носилац југословенске заставе на свим великим такмичењима, а врхунац је био на Олимпијским играма у Риму 1960. године када је био барјактар наше делегације.

За репрезентацију Југославије је одиграо преко 70 утакмица а последњу 23. септембра 1965. године против репрезентације Марока.

У периоду од 1968. до 1971. бавио се тренерским позивом, водио је јуниоре Партизана, женски тим, да би две сезоне био и први тренер сениорског тима, а занимљиво је да тренирао и Светислава Пешића.

Напушта тренерски посао, јер је сматрао да ће му завршетак факултета обезбедити много бољу и сигурнију будућност него кошарка.

Радовић је био изванредан играч са савршеном координацијом, физички доминантан у своје време, вечити оптимиста, борио се бескомпромисно.

Увек је говорио да би ишао истим животним путем, да га је кошарка научила најважнијим стварима на свету – „да умеш да изгубиш, цениш колектив и све саиграче у тиму”, што му је много помогло у више него успешној пословној каријери.