Оживели демони прошлости

Богдана Тањевића смо пронашли за воланом аутомобила негде у Италији и кад смо разменили поздраве саопштили смо му разлог звања. Изгубљена утакмица Србије од Италије.

Није нас само реноме првог освајача Купа шампиона са Босном из Сарајева и селекторска улога у чак четири државе определила да га позовемо. Тањевић је младошћу везан за Београд, а зрелим и позним годинама за Трст. Осећа било оба народа, познаје њихов менталитет, карактере играча, навике...Уосталом, био је и тренер нашем селектору Светиславу Пешићу...

-Изјава ће бити дуга као роман-река – проговорио је из Тањевића професор светске књижевности.

Није пристојно, али прекидаћемо Вас.

-Узимам за метафору роман Питера В. Брета Ноћ, може и вече демона. Демона прошлости који те прогањају. У најгорем смислу. Немаш права на грешку, а Италијани су добили крила и почели све да погађају. Када су изједначили на 63:63 било је десетак минута до краја, а изгледало је као година дуго. Тешко је било нама за играње...Прокоцкали смо 14 поена предности и - ноге, руке, све нам је постало тешко. Почело је да се размишља шта ће да буде ако промашим.

Уздах, па наставак:

-А имали смо центра који је деловао као плејмејкер, мислим наравно на фантастичног Николу Јокића. Никада га нисам видео да је играо боље. Концентрисан, предан, посвећен - не себи, већ екипи. Недостајао је и Немања Недовић, он би од четири шута погодио три. А Марко Спису у каријери није тако погађао, за разлику од Акилеа Полонаре и Симоне Фонтекија. Носила их је атмосфера, одушевљење. И победа из Београда, наравно. А Николо Мели, он је посебна прича.

У ком смислу?

-Он је најбољи играч Италије, он је разбијао страх Азура. Добро се супротставио Јокићу. Није се бојао чудесног талента Јокића. Није устукнуо, он је страшно позитиван лик.

То смо све видели...

-Поента је да је нас у тим тренуцима почело да опседа сећање на прошлогодишњи пораз у Београду, у квалификацијама за Олимпијске игре у Јапану. И Хрвате су убили демони Финске, сећање на серију пораза у прошлим утакмицама са Финцима. Чини ми се три пораза у последње три утакмице. Није лако победити то сећање на губитке. Навешћу Вам пример из моје каријере. Занимљив је.

Не сумњамо.

-Кад сам преузео државни тим Италије 1997, он је редовно губио од Југославије. И да бисмо могли да дођемо до медаље морао сам да променим то стање духа међу играчима. Стално сам им говорио о томе, Југославија је тада била најјача у Европи и успео сам да их убедим да играју, да се никада не предају. После четири године однос победа Југославије и Италије био је 8:1, али за Италију. Говорим о утакмицама на великим такмичењима и официјелним турнирима. Рецимо добили смо у групи 1998. у Атини када су Југословени постали светски шампиони....

Да се вратимо у блиску прошлост?

-Италијани су сјајно блефирали са ниским центрима и маленим плејмејкерима који су изгледом инфериорни у односу на наше играче на тим позицијама, листом су двометраши. Ротирали су наши, али у ротацијама увек на крају остане вишак. Тај слободан играч није имао страх од одговорности за евентуални промашај. И погађали су боље него икад. Да је био обрнут случај, да је Италија повела 14 разлике – изгубила би. Спустили би наши задњице у одбрани, заиграли на све или ништа. Јер не би имали шта да изгубе....Када примиш 100 поена не можеш да победиш.

Провлачи се кроз нека стручна и она друга мишљења да је Пешић касно вратио Јокића у игру, да је он морао више да буде на терену. Малтене све време.

-Утакмица се добија одбраном, а за одбрану користиш играче са највише енергије. Они могу да преокрену - најталентованије користиш за кључне тренутке.

Поново уздах:

-У предности је онај који стиже резултат. Када је дошао 35. минут наши су почели да размишљају шта ако изгубимо као прошле године. То је навика побеђивања или губљења. Има сијасет примера да екипа која је колоквијално редовни муштерија води 35 минута, а онда се увуче страх од победе, док код противника рате убеђење, ма добићемо их и овај пут. Увукла се несигурност. Чим почињеш да размишљаш да ли ћеш да шутнеш кад си сам...То мора да буде механичка кретња...Ма, да смо погодили две тројке све би било другачије...Фалио нам је пуцач, шутер.

Богдан Богдановић?

-Ух, наравно, ма и здрав Недовић би то погодио. Марко Гудурић није имао свој дан. Владимир Лучић такође... И ти погледи ка клупи.

Тражење савета?

-Играчима сам увек говорио у последњих пет минута кад је стани-пани не морате да гледате у мене. Немојте да мислите да имам бог зна шта паметно да Вам кажем. Немојте да ми се скривате по терену и избегавате да шутнете, препуштате то саиграчима. Мораш да га даш мајсторе. Ако хоћемо победу.