Неправедне ли смрти, боже.
Не, не, не... није поштено, еееј... Свевишњи.
Нисте морали, нисте требали прексиноћ из наручја ближњих јаничарски отргнути тело Радована Радаковића. Вашег ја`њета, Партизановог репрезентативца, нашег другара. Шармера пожељног у сваком друштву.
И, шта ћемо сад без Радака, те душе железне и отмене. Никад клонуле у честим додирима с одурном јавом живота. Зато, његове животне странице остаће чисте, беле; без записа од којих би се гнушао, црвенео. Стидео. Таман посла, кајао.
С културом задане речи, налик бритви спремној да засече „тамо где је најтање”, пребрзо се усељавао у многа срца. С годинама катанчио синтетичком размишљању, које није пријањало једино људима порозног ума и рђавог карактера. Тако и у моје, од јесени двехиљадите.
Што је (о)тад фасцинирало: никад није тражио неку услугу, понајмање новинарску. Част мангупска то није дозвољавала...
Туга у мени још речи, изузев: све Ти горе лакше било... Мачко!
ОД ЗЕМУНА ДО ЛАЗАРЕВЦА
Радован Радаковић, некадашњи голман Партизана и репрезентативац Југославије, преминуо је у 51. години, после дуге и тешке болести. Боловао је од дифусног тумора желуца, који му је дијагностикован после рутинске интервенције. Радаковић се лечио у Турској и борио се као лав од последњег дана.
Поникао је у родном Земуну, где је прошао млађе категорије. Први пут у сениорској каријери стао је на гол Обилића (1991-1995), затим је по сезону чувао мрежу БСК Батајнице и чачанског Борца.
Радаковић се добрим партијама препоручио белгијском Лијежу (1997-1999). После две сезоне у иностранству вратио се у Србију и бранио за Раднички из Крагујевца (1999-2000). Затим је дошао и позив Партизана, где је Радован оставио најдубљи траг (2000-2004). Са Парнима ваљком освојио је две титуле и куп. Штурм (2004-2005), Земун (2006) и Вождовац (2007) биле су наредне дестинације, док је каријеру завршио у Колубари (2008).
Радаковић је одиграо два меча у дресу репрезентације Југославије против Русије и Фарских Острва у квалификацијама за Мондијал 2002. Пошто је окачио копачке о клин, некадашњи чувар мреже се опробао и у тренерском послу. Са клупе је предводио: ОФК Младеновац (2010-2012), Колубару (2013), Смедерево (2013), Раднички 1923 (2015-2016), Шумадију Аранђеловац (2017-2018), ОФК Вршац (2019), 1. мај из Руме (2020-2021).
ЛАЗОВИЋ: УВЕК У МИСЛИМА
Данко Лазовић емотивном поруком опростио се од некадашњег саиграча из Партизана – Радована Радаковића:
- Мене нема пуно у медијима, нисам тај тип, али ћу овога пута направити изузетак, јер ми је заиста тешко. Отишао је наш Радак, отишао је брат, друг пријатељ, велики партизановац, изузетан човек... Нажалост, сетимо се људи само кад их више нема, такав смо народ... За мене је Радован био и биће све што сам навео и никада неће отићи, увек ће бити присутан, макар у мислима.
ИЛИЋ: ВЕЛИКИ ЧОВЕК И ПАРТИЗАНОВАЦ
Сашу Илића, легенду црно-белих, такође је погодила вест о одласку некадашњег голмана:
- Радак је, једноставно, био брат. Играли смо неколико година заједно, делили свлачионицу, добре и лоше ствари, били сви као породица. Радак је био изузетан момак, људина и част ми је што смо били саиграчи и другови. Увек је био позитиван, насмејан, спреман за шалу, увек при руци свима и страшан је ово губитак, јер је отишао велики човек и партизановац. Користим прилику да изјавим породици искрено саучешће, њима је сигурно најтеже.
УРОШЕВИЋ: ИЗГУБИО СРПСКИ ФУДБАЛ
Први човек лазаревачког суперлигаша Драгиша Урошевић утучен је после сазнања да је Радован Радаковић преминуо након тешке болести:
- Имао сам част да сарађујем са Радаковићем, био је у Колубари као играч и тренер. Сјајан човек! Сећам се припрема на Дојрану кад је упознао легендарног голмана Благоја Истатова, обрадовао се као дете јер му је он био узор. Радована ћемо се увек сећати и нека му је вечна слава. Српски фудбал је изгубио пре свега великог човека.


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.