Рајко Милошевић - Каријере и животи нас „просечних“ нису биографије, већ сценарији за Кустурицу!

У фудбалу је Миодраг Анђелковић (45) познат као глобтротер, играо је у великом броју земаља, од Канаде и Бразила до Кине, преко Израела, Казахстана... И сада је ван граница Србије, у најмногољуднијој земљи света, као тренер.

У рукомету се Рајко Милошевић (41) потрудио да га стигне. И он је пребацио двоцифрену цифру, бранио је у Данској, Израелу, Аустрији, Норвешкој, Италији, Грчкој, Немачкој, Мађарској...

- Од 2005. На овамо у најмање десетак земаља...

Кратак уздах, па...

- Биографије нас просечних играча, е то треба да се прочита, шта смо ми прошли... Све је то лепо када се чита о „звездама“, кола, станови, новци...

Зар су каријере вас „просечних“ толико занимљивије?

- Да ли су? Играо сам у местима где ми је прва три месеца компас требао да се снађем. У Израелу сам пред параф уговора прошао провере као да сам астронаут НАСА.

ОК, али није то толико занимљиво.

- А, то да смо у Грчкој добијали чекове мртвог човека, плату на тај начин... Дођеш у банку да уновчиш, гледају те... Кога ти после да јуриш за своје новце... Није то биографија, то је сценарио за Кустурицу!

Е, сад...

- Црна мачка, бели мачор, слон у Андерграунду... Таман да му додам нешто из моје каријере, најјачу карику животињског царства, лава у три ујутро под прозором.

Молим?

- Не верујете? Прва ноћ у Мађарској, три ујутро, одједном ме буди рика лава. Штипам се, гледам јесам ли луд. Одједном се буди цимер и каже да се опустим, не верујем шта човек прича. Изађем на терасу, кад испод - зоолошки врт. Крушну ти мрву... како сам се тад одсекао.

Има ту материјала...

- Знам, знам. Биће то лепо биографско штиво, ако се одлучим да га ставим на папир. Ово је само део који сме у јавност, шта је тек у причама које нису за свачије уши.

Причуваћемо их онда, вратити се у садашње време.

Рајко је први пут преко границе кренуо из Металопластике, радио је са једним од најбољих менаџера Сашом Братићем, прошао Сциле и Харибде, на крају се скрасио у Луксембургу, где је Зоран Радојевић проглашен за нај тренера мушког и женског тима.

- Еш је 2012. играо финале Челенџ купа. Рукометном свету добро познато име Василакис... носио је дрес клуба. Ја сам стигао 2015. године, а 2019. сам завршио играчку каријеру. Уследила је нова улога, тренер голмана.

Последње године играња биле су плодоносне.

- Пет титула, четири Купа, један Суперкуп Луксембурга. Таман да надокнадим пропуштено на почетку каријере.

Сада Рајко помаже другима на почетку каријера.

- Последње четири године сам тренер. Радим са децом, држим кампове, имам своју рукометну академију...

Није то остало непримећено.

- Звали су и зову многи. Признање је то, значи да добро и честито радим посао. Уз то га и волим.

Значи, ипак се памте углавном лепе ствари?

- Радио сам са тренером који је стварио Сесилију Легангер, једну од најбољих голмана икада. Шта тек да кажем о Ањи Андерсен, легенди, довођењу кућних љубимаца на тренинге... Боље да се зауставим, да остане нешто да се чита и у биографији – осмехом је причу закључио Рајко.