Дани када се Жељо поигравао са Звездом

Живимо у неко лоше доба. Гледајући портале и веб издања већине дневних листова где најављују некакве текстове, неизоставно пишу којештарије типа „занемећете” или „застаће вам дах када прочитате...”. Шта рећи него обична шупљоречивост. Од овог текста нећете ни занемети, ни остати без даха, а богами текст није ни „бруталан”. Ово је само сећање на време када се на овим просторима играо изванредан фудбал, а домаћа лига била међу најквалитетнијим у Европи.

У време када је Милан Рибар крајем шездесетих, почетком седамдесетих био тренер Жељезничара, Сарајлије су годинама биле кост у грлу Миљану Миљанићу и чувеној генерацији коју су предводили Џајић и Аћимовић. „Динамит” момци су као од шале побеђивали и знали су да понизе „црвено-беле” и на Маракани.

Тог 14. децембра 1969. године у утакмици последњег кола јесењег дела првенства фаворизована Црвена звезда је дочекала Жељезничар. Дуел који је одлучивао јесењег првака. Звезда је била прва са 24 бода, а Жељо је имао 23. Од првог минута Жељо је имао инцијативу, доминирао, а блистао је нападачки трио; Осим, Букал, Мујкић. Радили су шта су хтели и на крају тријумфовали са 4:1, а да је Букал био мало спретнији могла је Звезда да прими још који гол.

Гости из Сарајева су на тај начин постали јесењи шампиони. По општем мишљењу одлучила је боља физичка припремљеност гостију који су по блатњавом терену доминирали свих 90 минута и просто се поигравали са „Миљановим бебама”. Многи су тих година омаловажавали ту генерацију тврдећи да побеђују захваљујући грубој игри, што је била бесмислица. Једноставно тај тим је био беспрекорно спреман и могао је без проблема да одигра и две утакмице заредом. И на пролеће у Сарајеву победио је Жељо (3:1), али је титула ипак припала „црвено-белима”.

Годину и по касније исти стадион, првомајски празници, временски услови идеални, терен такође, не може лепши и бољи за игру. Што би рекао Жељин велики навијач Здравко Чолић, мајско сунце обасјало, а гледаоци уживају гледајући „рапсодију у плавом”. Тада је виђен до тада незапамћен напад креативности, фудбалске лепоте. Жељезничар је за 17 минута завршио посао и на семафору је било 0:3. За то време је чудо од детета Бошко Јанковић, који тада није имао ни 20 година постигао хет-трик. Код трећег гола је прешао и Дујковића и ћушнуо лопту у мрежу. До краја је још једном затресао мрежу Звезде.

Било је то поподне када су Жељезничар, а посебно Бошко Јанковић стварали магију. Са четири гола на Маракани је деценијама био рекордер и ушао је у све алманахе југословенског фудбала. Пре три године придружио му се Бајернов голгетер Роберт Левандовски којем је то после скоро пет деценија пошло за ногом.

„То се наравно не заборавља. Дати четири гола на Маракани се постиже једном у животу. Памтим и данас сваки детаљ са утакмице. Играли смо толико добро да је Звезда деловала немоћно од првог минута. После те утакмице сам и добио сјајну понуду од Звезде коју сам хладно одбио јер како бих ја без Сарајева и Грбавице”, причао је Јанковић једног уторка у Скендерији када је дошао на рекреацију да игра са сарајевским спортским новинарима. Било је то почетком деведесетих.

Такав дар се доноси на земљу рођењем. Бошко Јанковић је био интелигентан и невероватан таленат. Разумом је побеђивао оно чега се већина људи плаши, а то је страх. Никада се није плашио величина. Био је апсолутни победник, људски и морални. Најбоље партије је по правилу пружао у Београду. Имао је релативно успешну каријеру, али с обзиром на потенцијал који је поседовао није остварио практично ништа. Одиграо је само две утакмице за репрезентацију Југославије.

Био је први играч са ових простора који је заиграо на Острву где је две и по године играо за Мидлсбро и постигао 19 голова. Једини клуб за који је играо у Југославији био је, а ко други него Жељезничар. На Грбавици је угледао свет и са ње кренуо у свет. Рођен у близини стадиона, у Лењиновој улици од пелена је био инфициран плавом бојом и Жељом. После Мидлсброа играо је за Мец, вратио се у Жељу где је и завршио каријеру. 

Разлог због којег је Јанковић „заказао” у фудбалу је школа коју је волео и која му је ишла од руке. Играјући професионално за Жељезничар са којим је у сезони 1971/72. освојио и шампионску титулу, заједно са Пером Надовезом из Хајдука био и први стрелац лиге био је и одличан студент. Бошко Јанковић завршио је правни факултет и по завршетку каријере је био успешан адвокат. Поред школе много је волео и да чита што је реткост не само за фудбалере већ за спортисте генерално. Био је „заљубљен” у Иву Андрића и није било ниједног дела чувеног нобеловца које није прочитао, а нека и више пута.

„Па зар има неко ко не воли Иву Андрића”, знао је често да каже. Колико је волео књижевност говори и чињеница да је у средњој школи управо из те области писао и матурски рад. Нажалост, почетком рата је напустио Сарајево и отишао у Котор. Једном смо се срели испред Касине на Теразијама и разговарали о избегличким данима, али и о родном граду. Патио је за Грбавицом. Живео је фатално кратко, али није живот проживео узалуд. У Котору (1993.) је отишао је на пут на који се иде затворених очију у 43. години живота. Памтим и данас његову реченицу када је цитирао Андрића.

„Кућа је храм, заклон од непогода”.

Нема дилеме да приче могу да врате заборављене утакмице. Југославија је у неку руку судбина. Неки су је волели са страшћу и доживљавали је као врлину, а неки је никада нису прихватили и проклињу је као злу судбину. Човеку се може све одузети, само не и сећања. О фудбалу свако има свој суд, а када је југословенска лига у питању нема ништа спорно. Сви је памте као нешто квалитетно и лепо. Тако је то било онда, а о свему пишем са неком сетом. Прохујало балканским простором прошлог столећа и отишло у незаборав.