Бојана Миленковић: Лепо је гледати с врха света

Бојана Миленковић на Светском првенству показала је и доказала зашто је од 2017. године у дресу са националним грбом и од тада само ниже успехе а ближи се броју 10. На овој планетарној смотри „дама у дресу са бројем 19“ била је „човек задатка“, таква је била одлука селектора Данијелеа Сантарелија. И сваки од тих задатака, ова рођена Београђанка, одрадила је за чисту десетку.

Позив из Спортског журнала затекао је Бојану у Румунији. Стигла је већ у свој нови-стари клуб Албу из Блажа, већ и одрадила тренинг са још једном „златном“ Српкињом Слађаном Мирковић која је остала у табору власника трипле круне.

Да проверимо, где је злато са Светског?

- Стајало је код куће где сам Вам и рекла, али сада сам га понела у Румунију. Мало да гледам и уживам – ведрим тоном прича Бојана, која ће већ сутра на терен, у мечу полуфинала Суперкупа против Лугоја.

И када се подвуче црта?

- Искрено, мислим кад год сам ушла у игру, сваки пут, испунила сам своја очекивања и шансу искористила. По природи сам скромна, сада не желим. Сјајан посао сам одрадила, највише на пријему, одбрани, што и јесте примарно за моју позицију. До прошле године и прошле сам играла пуну минутажу. Селектор  Сантарели је ове тако замислио, следеће не знам како ће да буде. Али нема везе. Када се игра за репрезентацију, играмо срцем. Само то што смо присутне ту, имамо шансу да учествујемо, треба да буде сан сваког спортисте. Поготову ако можете да допринесете игри, енергији.

Дали сте шлагворт, срце вас је водило до тријумфа, до трона?

- Јесте и наша атмосфера, енергија пре свега. Побеђивале јесмо, јавности се чинило глатко, али није било тако. Само ми знамо шта смо прошле од маја до октобра. И на самом турниру. Цело лето је иза нас. Одбраниле смо титулу и остале и даље на крову света.

Какав је поглед с врха, испод вас Италија, Бразил, САД, Пољска...?

- Велика одговорност је била од самог старта, али та утакмица четвртфинала против Пољске, јесте била најтежа, Не само због чињенице, или си ту, или те више нема. Једноставно, публика, амбијент, сви навијају против вас, пуна дворана и сви на ногама. Играла сам у Пољској, знам колики су фанови, поготову репрезентације и мушке и женске. И добили смо ту утакмицу. Срећа прати храбре. Лично, била и је тежа него само финале.

Пред и на свакој утакмици колико биле оне тешке, бориле сте се, преживљавале успоне и падове, али осмех је увек био ту?

- Како се крај ближио, све више смо биле срећне, знале смо да идемо ка медаљи. Рекла сам баш када сте ме питали пре пута да рачунам на медаљу, али конкретно коју, нисам и никад не волим да обећавам. Добро расположење, забава, хемија коју увек истичемо, они су уткани у злато!

Добар део те забаве сте и Ви, не без разлога. Кажу играчице Бока ди-џеј?

- (Смех). На репертоару је било све, од стране музике, домаће, народне, на плеј листи од А до Ш. Свака од девојака је имала неку своју омиљену, и према томе смо се сви владали. Трудили смо се да никога песма не оптерети. Знам понаособ, која песма сваку од нас разгали. Ето, мени је припала та част у избору.

Јавност је свесна, можда више него ви, колики сте успех направиле?

- И сада када погледам, у Румунији сам, много брзо је све прошло, медаља, славље. Нисам ни имала времена да размислим, да постанем свесна да смо поново прваци, да је злато ту. Више је јавност, наша подршка, цела нација, него ми, то је сигурно.

Мали предах а мислима већ на наредном репрезентативном лету?

- Шест месеци константно са једним истим људима, девојкама. Више смо се ми међусобно виђале, него наше породице, драге људе. Али на то смо већ навикле, таман сад мало да се одморимо, посветимо клубовима. А онда поново лето и све што тражи „плави“дрес. Искрено, мени је најважније да будем здрава, за остало ћемо лако.