Лозо: Има нешто посебно што носимо у себи, ни сами не знамо шта

Ушла је Сара Лозо, са златном медаљом међу најмлађе, основце у ОШ „17. октобар“ у родној Јагодини, на исто место одакле се и она винула међу одбојкашке звезде. Признаје и сама, у таквом окружењу стиже најбоља и најлепша потврда свега што сте урадили. Сара је, ни мање ни више, сјајне парије у плавом дресу и премијеру на Светском првенству крунисала златом.

Полако се граја утишала у позадини, прича Лозо у даху за Спортски журнал, о емоцијама које су је пратиле од маја, партијама на Светском до истегнућа мишића, о мислима које су је окупирале у том тренутку, селектору Сантарелију и договору пре полуфинала, злату:

- Покушавам да изађем у сусрет свима. Била сам у својој основној школи, чекала су ме деца. Када сам видела колико их је дошло, била сам одушевљена, сви би да се сликају, узму аутограм, да питају. У тим тренуцима постајете свесни шта смо урадили и какав смо успех као репрезентација направиле – почела је разговор Сара и одмах, како јој и мисли навиру, наставила у истом тону:

- Признајем да још увек нисам свесна, узмем телефон у руке, гледам слике, видео снимке од почетка до краја на Светском. Прија што су нас људи пратили, подржавали, прија и што су препознали они који треба и што сам добила прилику да играм на Светском.

Један интервју се „врти“ ових дана на друштвеним мрежама, Ви у Београду, интервју на руском или казашком?

- Јесте, интервју за Квазспорт телевизију и ту има једна српска спона (смех). Причала сам са супругом Марка Гршића, она је из Казахстана, питала је да ли имам времена да поразговарамо после успеха. Провела сам у тој земљи три године, играла између осталог у екипи коју је Марко водио, фанови су хтели да чују импресије. Понављам, желела сам да поразговарам са свим и ТВ Спутњик је био заинтересован, али једноставно, дугујем велико извињење, пакујем се, путујем већ данас.

Од тежих тема полазимо, бол трбушног мишића, тек почиње друга фаза, како превазићи све то, хоћете ли играти у наставку или?

- Мислим да сам добро почела Светско, добила прилику, која је сигурно права, оправдала је. На жалост, против Америке у групи, истеглила сам трбушни мишић, никог нисам обавестила. Ћутим, размишљам проћи ће. Долази нам Пољска за ривала друга фаза, где сам на јутарњем тренингу осетила бол, све више и више. Знала сам да није добро. Одрадила сам тренинг, добила инјекције и успела да изгурам против Пољске. После те утакмице дефинитивно више није могло. Договор између стручног штаба и мене био је да ме сачувају колико могу, одморе за полуфинале, финале. Знали смо да ћемо играти.

Девојке играју, Ви посматрате, како сте се осећали?

- Мислила сам да сам завршила, да је крај за мене на Светском. Јако тужна, несрећна. Да ли је могуће да сам добила прилику и шта ми се дешава?!

Четвртфинале против Пољске?

- Желела сам да ускочим на терен, само да осетим атмосферу у дупке пуној дворани, да помогнем екипи колико је могуће. Али завршило се добро по нас, тим је  одиграо феноменално.

„Миц по миц“ полуфинале са Амeриком, ваш бол полако јењава?

- Много боље сам се осећала, пришла сам селектору и рекла, Дани, ако мислиш да у неком тренутку могу да помогнем екипи, спремна сам! Уследио је одговор селектора да је стварно срећан. После тог трећег сета рекао ми је да кренем са загревањем да ћу почети четврти. Од тренутка  када сам ударила лоту на утакмици, ниједан бол није постојао. Као преко ноћи да је све нестало. Прво сам мислила адреналин, али није, далеко од тога. Хвала, фиозиотерапеуту Дарку Стаматовићу, њега морам да поменем, који ме је свакодневно водио на терапије, разговарао са мном, био посвећен.

Бразил, у постави сте поново, целу утакмицу сте одиграли, на крају дочекали ваше прво злато?

- Осећала сам велику одговорност. Први пут играм велико такмичење, боримо се за злато. Имамо шансу да у наредна два сата освојимо, будемо прваци света. Као у филму.

Плакали сте после утакмице, освајања медаље?

- Не, од шока, нисам. И даље не верујем шта смо постигле. То је онај осећај, сузе би кренуле да је неко други јер бих била свесна. Овако, као у магновењу. Још увек ми је незамисливо.

Кажете Србија је поново првак света, а одбојкашке велесиле су иза Вас?

- Сви велики су иза. Али, нико није имао толико жељу као ми! Има нешто посебно што носимо у себи, ни сами не знамо шта. Све полази од екипе, слушамо музику у аутобусу, насмејане смо, расположене. У сваком тренутку свака даје максимум, желе да помогну, да ли ушла на један, пет поена или одигра цео меч.

„Поен“ за крај, какав је став победника?

- Дрчност, то што желимо да свака победа буде наша, да будемо прве! – последњи „ударац“ Саре Лозо у интервјуу, уз жељу да се захвали свима, нацији на подршци, дочеку и:

- Да нас не забораве!