Најдража играчка Страхиње Стојачића (30, 201), најбољег баскеташа године на свету, од малена је била наранџаста лопта.
Другачије није ни могло да буде кад је у раном детињству гледао оца Зорана некадашњег кошаркаша Пролетера и БФЦ Беочина, касније „крао занат” од старијег брата Стефана (33), који је био део чувене генерације јуниорских светских првака из 2007. која је до злата дошла победом над екипом САД у којој су били Стеф Кари и Мајкл Бизли.
Спортски ген наследио је и од мајке Снежане, некадашње гимнастичарке, сада члан комисије ФИГ за родну равноправност.
Страхиња сплетом околности није имао кошаркашку каријеру каква му се предвиђала, али се мудро, опет вођен Стефановим примером, преоријентисао на баскет и у њему винуо до звезда. Заједно са Марком Бранковићем, Дејаном Мајсторовићем и Немањом Бараћем је део екипе која је од квартета баскеташа постала најорганизованији тим, а као последица су дошли и феноменални резултати – после трофеја у Јапану, Манили, Лозани и Прагу, европског и светског злата са репрезентацијом, годину су крунисали титулом на завршном Мастерсу.
- У Абу Даби смо отишли са намером да оправдамо улогу фаворита. Последња два месеца, од повратка са Светског првенства, радили смо на томе да најважнији годишњи турнир дочекамо у топ форми и крунишемо сезону. Не могу са сигурношћу да тврдим, али мислим да од 2018. и Новог Сада ником није пошло за руком да обједини два злата са репрезентацијом и пет трофеја на Мастерсу – каже Стојачић.
Да финални турнир има и призвук холивудских сценарија потрудила се екипа Беча у којој игра Стефан. Браћа један против другога, без пардона у борби за титулу.
- Догађало се да смо противници, али први пут у животу смо били ривали у овако битном мечу. Све до пар минута пре утакмице није ми било свеједно, али кад се изађе на терен, и њему и мени на уму је било само да освојимо трофеј. По завршетку, све се поново вратило на старо. Сигурно да ми је то био додатни притисак, али знао сам циљ – да освојим највећи турнир у клупском баскету.
Уб је у Абу Дабију уз себе имао комплетну логистику.
- Захваљујући Дарку Глишићу и општини Уб, као и кинеској компанији која је уз нас, први пут смо играли без тог додатног притиска везаног за финансије и организацију. Имали смо могућност да тренер и физиотерапеут буду са нама, имамо групу од десет, 12 људи у тиму и стварно је све на вишем нивоу. Наше је било само да играмо и оправдамо поверење спонзора.
Кад се погледа наградни фонд многи мисле да се од баскета лепо живи. Донекле је то и тачно, баскеташи из три најбоље екипе на планети, могу да зараде више од већине кошаркаша не само из лига у региону, већ и неких платежнијих.
- Ми нисмо меродавни за објективну процену, јер смо освојили половину турнира ове године. Првих десет екипа на туру има солидна примања, остали се муче.
Да је баскет све примамљивији и клубовима показује и пример Партизана који од ове године има 3х3 екипу. А чаршија говорка да их има још који намеравају да оформе тимове...
- Не уплићем се превише у те приче. Концентрисан сам потпуно на Уб и наше планове. Истина је да се све више прича о томе како ће поједини клубови оформити и ту грану у својим колективима, чак се прича и о 3х3 Евролиги. То би могло да подигне баскет на још виши ниво.
Кад смо му пожелели да 2023. година Убу буде још успешнија, Стојачић се надовезао:
- Не мора боља, нека буде иста као ова. Питање је и да ли може, једино да на Олимпијским играма освојимо злато.
Да му се жеља оствари сасвим сигурно ће навијати не само кошаркашка, већ и комплетна спортска Србија.
БЕЗ МЕДАЉА НЕ БИ БИЛО НИ МВП ТИТУЛЕ
Страхиња Стојачић је најбољи баскеташ светске баскет турнеје у 2022. години. Једини је ком је пошло за руком да пређе границу од милион бодова.
- Трофеј за МВП играча ми свакако значи, представља велики подстицај за даље кораке. Ипак значајнији су ми титуле на Мастерсима, европско и светско злато, јер да није било њих не би било ни могућности да конкуришем за ово признање – каже Страхиња.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
