Милорадових пола века успеха

Година на измаку ући ће у анале српског рвања као најуспешнија, гарнирана са четири златне и бронзаном медаљом на СП у Београду, бронзом са ЕП у Будимпешти и одличјима које су млађи борци освојили на значајним међународним такмичењима.

Успеси су остварени у години кад др Милорад Докманац, селектор свих селекција у РСС, може да се подичи великим јубилејом. Овог децембра навршило се 50 година како је у трофејном олимпијском спорту Србије.

- Рано сам се „заразио” рвањем, волео сам да се борим и имао сам успеха у млађим узрастима и освајао медаље на првенствима некадашње Југославије. Истовремено сам, сплетом околности, данас незамисливим, у 16. години преузео место тренера у РК Слатина и у континуитету радио до 2007, на клупском нивоу пуне 33. године. Распадом некадашње државе, из Славоније сам дошао у Сомбор, потом у Суботицу и био сам тренер у Радничком, суботичким клубовима Спартаку и Прозивци.

Кад сте почели да радите са репрезентативним селекцијама?

- Веома рано јер сам 1989. изабран сам за селектора – тренера кадета и јуниора и три деценије сам радио са разним селекцијама, од кадета до сениора. Испратио сам на стотине рвача који су оставили траг, неко већи, неко мањи и на почетку овога века, радио сам на националном нивоу са кадетима и јуниорима.

Тада се појавила генерација која је прославила српско рвање?

- Предводници су били Давор Штефанек, Кристиан Фрис и Александар Максимовић. Препознао сам ух још док су били кадете, на време уврстио у национални тим у млађим категоријама, а кад сам 2004. први пут изабран за селектора репрезентације Србије, постали су чланови сениорске екипе. После њих дошли су Мате и Виктор Немеш, Себастиан Нађ, Радомир Петковић, Михајло Бајловић, Владимир Станкић, Бобан Живановић, Бранко Ковачевић и освајали су медаље као кадети, јуниори и сениори. Та генерација освојила је 41 сениорску медаљу на Олимпијским играма, светским и европским првенствима. У млађим узрастима, под мојим руководством, освојена су 34 одличја

Кад је реч о репрезентативним такмичењима нисте поред струњаче, уз борце, па појасните улогу селектора?

- Ово ми је пети мандат на месту селектора и био сам присутан на четири олимпијаде и на светским и европским шампионатима, не само сениорским. Моја првенствена улога на месту селектора је да се побринем да се благовремено врши селекција у свим узрасним категоријама, као и оперативно и стратешко планирање рада свих националних селекција, а имамо их 15. Код нас је другачије у односу на друге спортове, у свим узрастима, од најмлађих до сениора, имамо прве тренере и њихове помоћнике, који спроводе план рада и предводе тимове на такмичењима. Наравно, ту сам уз и поред њих.

Стручни штаб који предводите је бројан?

- Лад је реч о тренерском кадру имам врсне сараднике и сви они имају јасна задужења. Стојан Добрев, Војислав Трајковић, Ђорђе Миолски, Кристијан Фрис, Шандор Ујхељи, Михајло Бајловић, Срђан Ђоковић, Градимир Дедић, Далибор Перовић, Акош Фабиан, Дејан Јовичић и Божидар Балтић су мој тим стручњака задужених за све селекције у грчко – римском, слободном стилу и рвању за жене. Кад набрајам њих, раније поменутим рвачима, који чине ову генерацију најуспешнијих у историји и који су од кадета у репрезентацији, треба додати сјајне, Зуру Датунашвилија, Мишу Каџају, Стевана Мићића и Али Арсалана. Чак је 11 рвача освојило 41 медаљу на највећим такмичењима и учинило нас поносним.

Успешну годину, као што је ова, нико у нашем рвању није очекивао?

- Резултати су заиста фантастични. четири златне медаље и бронза са планетарног шампионата у Београду, учинили су нас велесилом у рвању. Уписали смо се у историју српског спорта јер ни на једном светском шампионату у индивидуалним спортовима, Србија , а раније ни Југославија, није остварила овакав успех. У светским оквирима, само су Русија и Иран освајали по четири злата на светским првенствима, сад смо стали уз њих, а знате и сами колико су то велике земље и колико имају рвача.

Какво је тренутно стање на домаћој рвачкој сцени?

- Последњих година остварили смо одличне резултате у светским оквирима и то је допринело да рвање достигне највиши могући ниво. Знатно нам је порастао број такмичара на регионалним и државним првенствима у свим узрастима и са повећањем масовности, дошао је и висок нивоа квалитета. То је потврђено на светским, европским и балканским првенствима код млађих и у свакој конкуренцији су освајали медаље.

Услови за рад су побољшани?

- Како да не и посебно је значајно место и улога Војвођанске Академије у Кањижи, где се свакодневно систематски ради на побољшању квалитета младих српских рвача и рвачица. Са нестрпљењем очекујемо стављање у функцију Спортског центра за борилачке спортове на Кошутњаку.

Рвачки савез Србије интензивно помаже клубове?

- Тако треба и тако се ради и ми смо њихов сервис, а репрезентација је изнад свега и брига свих нас. Клубови се помажу на разне начине, од плаћања трошкова за организацију националних првенстава и куп такмичења, плаћања званичних лица, а отишло се и корак даље - двадесет најбољих клубова са ранг листе добили су од 700.000 динара, до 2.000.000. како би се повећао број такмичара са стипендијом и број ангажованих стручњака. Уз то, наредне године на стипендијама ће бити 80 рвача и око 20 тренера. Свакако добра припрема да се нови, млади борци, укључе у програм рада националних селекција.

Београд је поново домаћин СП?

- Били смо у септембру више него добри домаћини, организовали планетарни шампионат на највишем могућем нивоу, добили похвале и признања од свих учесника па нам је додељена организација новог светског првенства. Имали смо и имамо велику помоћ и подршку државе, Владе Републике Србије, Министарства спорта, Олимпијског комитета и достојанствено и овде и у свим другим земљама, представљамо Србију и њен спорт. Шампионат наредне године биће први филтер за Олимпијске игре у Паризу и тиме још више добија на значају. На гласању за доделу домаћинства само је један члан Бироа Светске рвачке федерације био против, сви остали су били за Београд. То јасно говори какав углед и поштовање у светском спорту има Србија – завршио је др Милорад Докманац.