За нама је најуспешнија година у српској краљици спортова. Ивана Вулета је на Првенству света у дворани у Београду одбранила титулу у скоку удаљ. На сениорском Првенству Европе у Минхену освојене су рекордне четири медаље: златна (опет Ивана), две сребрне (Армин Синанчевић у бацању кугле и Адриана Вилагош у бацању копља) и бронзана (Ангелина Топић у скоку увис).
Адриана је јуниорка (други пут је узастопно била прва на СП у овој категорији), а Ангелина чак млађа јуниорка (победила је за свој узраст на ЕП и била трећа на јуниорском СП, изједначивши током сезоне рекорд планете за млађе јуниорке од 196 цм).
Прва је проглашена Звездом у успону Светске атлетике, а друга најбољом младом спортисткињом (не само атлетичарком) Старог континента у избору Европских олимпијских комитета.
Испод врха леденог брега су још многи велики успеси. Када смо ступили у контакт с директором Српског атлетског савеза, Слободаном Бранковићем, више него шокантан био је почетак разговора у коме смо подвукли црту под сезону за нама.
- Ни у најружнијим сновима нисам могао да замислим да ћу се на крају 2022. наћи у оваквој ситуацији да после 10 најуспешнијих година српске атлетике и посебно после 2022, најуспешније године у историји, српска краљица спортова буде фактички на коленима – почео је својеврсни монолог Слободан Бранковић.
Зашто је на коленима?
- Зато што је ове године организовала највећи догађај у историји Србије и зато што нисмо затворили финансијски тај буџет. Организација Светског шампионата нам је фактички тег и омча око врата.
Видите ли начин како да изађете из мат позиције?
- Без подршке државе, која је и до сада стајала иза нас, без које ништа од овога не бисмо урадили, тешко да ћемо моћи да се извучемо. Негде крајем септембра истекао нам је трогодишњи уговор с генералним спонзором. Нажалост, нисмо потписали нови због другачије политике и другог улагања у маркетинг те фирме, што је легитимно с њихове стране. Захваљујем им се за три године, колико су нам помогли да постигнемо ове резултате.
Како даље?
- Улазимо у сезону 2023. са само једним спонзором, не рачунајући оне, који стоје иза појединих спортиста. Веома је неизвесна и тешка ситуација, за коју сам мислио да је прошлост за српску атлетику. Када на то додам да два најјача региона, која дају највише атлетичара на највећим такмичењима, као што је Атлетски савез Војводине и Атлетски савез Београда, у 2023. неће имати услове да организују такмичење поред свих улагања у инфраструктуру у последњих 10-так година, онда ова моја прича изгледа можда нестварно.
Како је то могуће, када има стадиона, посебно у северној српској покрајини?
- Прецизираћу. У Атлетском савезу Војводине, на територији покрајине, урадили смо две нове модерне атлетске стазе – једну у Суботици, једну у Зрењанину. Нажалост, ниједна није приведна намени. У Суботици не постоје услови да се организују такмичења. Нема опреме и забрањено је бацање справа на главни терен. У Зрењанину, нисмо ни крочили на тај стадион, а већ га руше и проширују фудбалски терен и фактички уништавају тартан, тако да тамо нисмо одрадили ниједно такмичење, а како ствари стоје и нећемо. У Новом Саду је неколико година уназад забрањено бацање на главном терену, што аутоматски значи да је немогуће организовати такмичење, јер по правилима морају све дисциплине да се спроведу на главном терену. Зато већ неколико година у Новом Саду ни нема националних шампионата.
Сремска Митровица је била оаза последње деценије?
- Она јесте наш практично једини атлетски стадион. Стаза је толико пропала да се више не виде ни линије, на неким местима је утонула... Они ће сигурно изгубити сертификат. Од следеће године, ако не буде реконструисана, нема такмичења. Сента је већ одавно пропала. Као што сам рекао, Атлетски савез Војводине у 2023. неће имати где да организује своја такмичења.
Не лични на вас да будете овако депримирани?
- Осећам се врло утученим, потиштеним. Мислио сам да нећу више никада бити у оваквом стању. Ако неко сумња у наше резултате и све оно што смо урадили, онда смо све време били на погрешном путу. Кад би неко дошао да види како изгледа ова наша једина спортска кућа, најлепша дворана у региону, коју одржавамо од 2016. с петоро људи, минималним трошковима. Реч је о објекту подигнутом захваљујући држави од 7.200 квадратних метара и око три хектара плаца. Сви корисници могу да се осећају у њој комотно, да имају све што је потребно за реализацију спортског програма, не само атлетике, што многи користе, радимо за цео српски спорт, поред врхунског за школски и војни. У атлетици обарамо рекорде старе и по 30 година. Зато имамо изванреду садашњост, једини смо савез и спорт с предивном будућношћу, што показују европске и светске медаље у свим категоријама од млађе јуниорских, преко јуниорских до сениорских и практично у свим врстама дисциплина. Пали су светски рекорди.
Учинили су то млађи узрасти?
- Једини смо спорт који ће на Олимпијским играма у Паризу имати четворо до петоро кандидата за медаље, а ако Бог да у Лос Анђелесу ће се број повећати на седам до осам кандидата. Не причамо напамет него системски радимо, унапређујемо се, планирамо. Међутим, то не можемо сами, без државе, без подршке привреде, спонзора... Радимо посао за ову државу, за здравље ове нације. Нисмо од оних, који могу да продају играча и узму проценат. Комплетан буџет Савеза за организацију свих такмичења, одлазак на велике догађаје, реализацију програма свих репрезентативаца, награде, хонорари... Све је на финансијском нивоу једног играча, који игра кошарку у Звезди или Партизану.
Да ли сте сигурни у то што тврдите?
- Један инострани играч, који дође у Звезду или Партизан плаћенији је од износа годишњег буџета Српског атлетског савеза. Ми смо један од најквалитетнијих савеза. Наши стручњаци имају понуде да организују највећа такмичења по свету. Како не би кад смо довели 10.000 људи у Београд за Првенство света и напунили све хотеле. Пренос је ишао у више од 100 држава на свим меридијанима. Све се то брзо заборавља. Не знам како да изађем пре младе шампионе и кажем им да су припреме, које су у плану у јануару и фебруару, под великим упитником. Или како да кажем онима, који су заслуђили награде, а их неће добити. Ништа ми није јасно...
БЕОГРАДСКА ТРАГИКОМЕДИЈА
О стању атлетских објеката у главном граду већ смо разговарали за „Журнал“?
- Што се тиче Београда, ту је ситуација већ позната, одавно нема услова да се људи баве атлетиком, осим у зимском периоду кад то могу да раде у Атлетској дворани. Стадион и стаза у оквиру Војне академије су пропали. Јесенас је дефинитивно изгубила сертификат и ако се не буде извршила реконструкција Београд неће моћи да организује такмичења. Јесенас је морао да организује такмичења у Сремској Митровици, а сада ће морати да бирају Пожаревац или Смедерево, не знам шта ће им бити ближе. Трагикомична ситуација кад знамо да је Београд био домаћин два првенства Европе и једног светског. Фактички не постоји ниједан стадион у ужем подручју града Београда, а да ја знам да ће се правити или реконструисати постојећа стаза.
ЧЕКАМО ДА НАС ПРИМИ ПРЕДСЕДНИК ВУЧИЋ
Бранковић указује да није добио одговор с већине адреса на које се обратио:
- Нема коме нисмо писали. Мало је повратних информација. Крај је године, а стигли смо на ред само код новог министра спорта Зорана Гајића. Пренеражен је стањем. Обећао је да ће све учинити да изађемо из веома тешке ситуације. Нисмо решили проблем са Светским првенством у дворани, с председником Оранизационог одбора, премијерком Аном Брнабић. Обратили смо се председнику Александру Вучићу, јер немамо више коме и чекамо да нас прими, како бисмо, надам се, решили проблем у коме се налазимо, за добробит српске атлетике.
СРПСКИ И СПОРТИСТИ И ЗНАЊЕ
Посебно је Слободан Бранковић издвојио:
- Срце ме боли што после свих медаља, које смо освојили у овој години, а било је стварно сјајних, нико се није удостојио да прими атлетичаре и тренере и руководство Савеза, док су друге спортисте примали. Држава им је проналазила спонзоре, помагала да реализују планове. Ми који се више од деценије боримо и искључиво правимо резултате с децом, која су рођена у Србији, овде расла и школовала се, која дана нису провела на неком колеџу у иностранству, па да су захваљујући тим условима остварила сјајне резултате, него су све време били овде код нас. Радили су с тренерима који су исто тако: рођени, школовали се и живе у нашој Србији. Зар је то мање вредно него учинак у неким другим спортовима? То је за мене поражавајуће.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
