Спортска 2022. година, бар кад је Србија у питању, остаће упамћена по невероватном "ложењу" да фудбалери на Мoндијалу у Катару могу да ураде нешто велико и да кошаркаши на Европском првенству коначно донесу злато.
Уместо борбе за светски фудбалски врх, већ виђеног четвртфинала или полуфинала уследило је брзопотезно спуштање на земљу и елиминација у групној фази, као и на претходна три Мундијала у 21. веку.
Све оно што су нам селектор Драган Стојковић Пикси и његови изабраници дали чувеном победом против Португала у квалификацијама, касније и освајањем Лиге нација, срушено је “почетничким грешкама” против Камеруна и Швајцарске, што је на крају донело разочаравајуће 29. место. Реалност или нешто друго, показаће време.
Шта тек рећи за кошаркаше? Европски шампионат у Берлину, упркос томе што селектор Светислав Пешић није могао да рачуна на повређеног Богдана Богдановића, а сам је “прецртао” Милоша Теодосића, био је савршена прилика да екипа предвођена двојицом МВП-ија Николом Јокићем и Васом Мицићем донесе злато које се чека откад Србија наступа као самостално земља.
Групна фаза у Прагу одрађена је без грешке, а онда када је уследило оно најважније - шок у осмини финала и пораз од Италије, исте оне која нас је годину раније у сред Београда спречила да одемо на Олимпијске игре у Токију.
Смена генерација у ватерполу и одлазак чувене генерације учинио је да година на измаку не донесе ниједну медаљу, што је некада било незамисливо, а да година не буде без екипног злата побринуле су се фантастичне одбојкашице Србија одбраном титуле светског шампиона и баскеташи, прваци Европе и света.
Одбојкашице су још једном показале да су неприкосновене на планети. Под вођством најбоље играче света Тијане Бошковић одраниле су светску титулу, а узеле су и бронзу у Лиги нација, прву медаљу у том такмичењу.
Ипак, медаља је на прегршт било у појединачним спортовима - Ивана Вулета се после „разочаравајуће“ 2021 вратила на фантастичан начин освајањем светског дворанског и европског злата на отвореном, медаље у сениорској и јуниорској конкуренцији донеле су Адриана Вилагош и Ангелина Топић.
Блиставу годину имали су рвачи са пет медаља на шампионату света у Београду (злато су освојили Зураб Датунашвили, Себастијан Нађ, Мате Немеш и Али Арсалан, а бронзану медаљу Стеван Андрија Мићић), теквондисти, чији је селектор Драган Јовић поново изабран за најбољег на свету, боксерка Сара Ћирковић освојила је европско и светско злато у омладинској конкуренцији.
Дамир Микец покупио је бројне медаље у стрељаштву, на крају проглашен за најбољег на свету, а сјајно су га пратиле и колеге и колегинице из репрезентације...
Наравно, прича о спортској години никако не може да прође без Новака Ђоковића, у овом случају на крају текста, али најбољи српски спортиста икад по свему је и даље број 1.
У години која се завршава много више је водио битке ван терена, доживео и депортацију из Аустралије, није му дозвољено да се бори за титулу на УС опену, али је тамо где је могло доказао да је највећи, пре свега на Вимблдону и завршном АТП Мастерсу.
А сама чињеница да је тренутно, упркос свему, у Аустралији и да се припрема за поход за 10. јубиларну титулу у Мелбурну говори довољно. Нема сумње, све је спремно за још једно писање, не само спортске, историје....
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
