Лесор о изненађењима која му је приредила 2022, одрастању на Мартинику, утицају старијих на његов кошаркашки и животни пут

Загледао се у једну тачку. Као да му је било потребно време да пронађе праве речи. Јер 2022. је била другачија за Матијаса Лесора, центра Партизана. Али то није била права реч којом би је описао.

- Много добрих ствари се десило ове године – каже.

Онда се насмејао. Јер...

- Рекао бих да је била изненађујућа. Све у свему, била је то добра година.

Ту се већ јасно чуло задовољство у његовом гласу. Али – шта га је у години за нама баш толико изненадило, питамо. Снажни Француз је био тотално искрен.

- Пре свега, по први пут у каријери остао сам у истом тиму.

Даље...

- После пет година вратио сам се у Београд. Ни то нисам очекивао. Била је дуга, али добра година.

Дигресија – пре пет година Лесор је носио дрес Црвене звезде. На Малом Калемегдану се није дуго задржао. Али – зашто није очекивао да ће га пут некада вратити у српску престоницу, питамо.

- Једноставно, нисам мислио да ће десити. Имао сам искуство од раније, које се завршило како се завршило и нисам очекивао да ћу се вратити у овај град, осим да играм против српских клубова. Стварно нисам очекивао.

Али...

- То је живот. Ствари које не очекујеш некад се једноставно десе – узвратио је Лесор.

И он је срећан што му се ова „неочекивана“ ствар десила. Што је поново у Београду. 

- Пре пет година сам мислио да је овако нешто немогуће. Али то је живот. Веома сам срећан сам због ове одлуке. Мислим да нисам могао да донесем бољу.

Из актуелног тренутка, Лесора само вратили у прошлост. У време када је на далеком Мартинику одлучио да почне да игра кошарку. Вратили смо га пут који није био нимало лак...

- Долазим из малог града. Чак и људи са Мартиника не знају за њега, не иду тамо. Јер је баш мало место, од можда 3.000 људи.

Место је Монивер...

- Одрастајући ту желео сам да урадим нешто велико, а то је на Мартинику доста тешко. Ипак, нашао сам начин.

„Начин“ је била кошарка.

- Све у тој причи је „лудо“ – наставио је насмејани Лесор.

Објаснио је и зашто то каже.

- Да успеш да урадиш нешто, да из тако малог града, малог острва одеш у Француску... Али, успео сам. Отишао сам већ са 15 година. Играо за млађе категорије Шалона. Са 18 сам потписао први уговор. Остао сам ту укупно пет година, па отишао у Нантер...

Ту је кренуло његово – како воли да каже – путовање. И није тајна да је током каријере често мењао тимове. Да се у некима задржавао тек пар месеци. Уосталом – како је сам рекао - то да је по први пут у каријери остао у истом клубу, и ову годину му је учинило добром.

Али – како се тако често мењајући клубове осећао, питамо. Он је изабрао добру страну приче.

- За пет година сам живео у шест различитих земаља. И то је стварно „лудо”.

Али...

- Када сам отишао из Француске, нисам знао шта да очекујем. Био сам веома млад када сам први пут дошао овде. Пролазио сам кроз много ствари, неке никада пре нисам доживео. Много тога ми је било ново. Нисам очекивао да ће бити тако. Али, све то је путовање.

Уосталом...

- Сваког лета потпишем једногодишњи уговор, као да се кладим на себе. После чега разговарам са агентом, да видимо какве понуде имамо на столу, шта је најбоље. Понекад имаш опцију да останеш, некад и не. Само покушаш да направиш најбољу могућу одлуку. Наравно да то не буде увек оно што си очекивао, оно што те чини срећним, оно што у првом тренутку желео. Али, мораш да гледаш ширу слику. У том тренутку мислиш да је то најбоље што си могао да урадиш. Зато се трудим да будем стпљив, да донесем праву одлуку. То је веома важно. Каријера спортисте није дугачка и једна година може да много тога да промени.

Прву „најбољу могућу одлуку“ донео је још као дечак, када је одлучио да одустане од фудбала и почне да тренира кошарку. Подсећање на детињство, измамило је осмех Лесора.

- Када сам био мали, играо сам и фудбал и кошарку. Али са 12 година сам морао да се одлучим за једно. 

И – да ли је то заиста била најбоља могућа одлука?

- Не знам! Да сам наставио да играм фудбал, можда бих се овог лета са Мбапеом припремао за финале Светског првенства – узвратио је не престајући да се смеје.

Шалу на страну...

- Овде сам и веома сам срећан због тога. Срећан што могу да радим оно што волим. И не бих то мењао ни за шта друго.

На свему томе може да захвали браћи.

- Имам двојицу браће, један игра кошарку, други је персонални тренер – појаснио је Лесор.

Зато га овог лета нисмо гледали у Катару. Зато је изабрао кошарку.

- Апсолутно! Желео сам да будем као моја браћа. Фудбал сам играо јер су сви моји другари играли. Али, видео сам и колико су моја браћа страствена када је у питању кошарка. А када сте мали, желите да будете као ваша старија браћа.

Желите и да их победите, признао нам је Лесор. Заправо, одатле долази енергија коју и сада видимо на терену. Због које је снажни Француз толико важан део игре Партизана, због које је лако „купио“ и навијаче.

Прича иде отприлике овако...

- Од како сам био клинац морао сам да се борим за оно што желим. Морао сам да се борим чак и да играм кошарку са браћом, морао сам да им докажем да могу да играм са њима. Кад год бих желео да играм, говорили су: „Ти си превише мали, играћемо са неким другим, не можеш да играш са нама, повредићеш се“. Зато сам морао да се борим за то.

Није био једини.

- Чак смо направили тим где су играла млађа браћа, па смо играли против старијих. Желели смо да их победимо, само да бисмо им доказали да можемо да играмо са њима.

И није само на кошаркашком терену била борба.

- Тамо где сам одрастао, начин на који сам растао... Тамо је све борба. То је наш менталитет. Сви желе да остваре нешто посебно, а то је доста тешко. И зато то мораш више да желиш од осталих.

Зато он сада сваку лопту „жели“ више од других. Због те борбе га и навијачи воле. Каже да то осећа.

- Ценим то, али све те ствари не радим да бих се допао навијачима. Ако воле начин на који играм, бићу захвалан. Али не излазим на терен са идејом да ћу да урадим нешто да бих се допао навијачима. Постоје играчи који воле да привлаче пажњу. Ја нисам такав. Уосталом, важно је да други виде да ти је стало. 

У међувремену, браћу је и надмашио.

- Један од њих игра кошарку у Трећој лиги Француске, други је на Мартинику – додао је Лесор.

А је он у Партизану. Игра Евролигу, један је од најбољих центара такмичења. Игра најбољу кошарку каријере. И – ужива.

- Уживам много! Волим да мислим да играм са доста емоција и енергије. Ипак, на свакој утакмици имамо скоро 20.000 људи у хали. Или 15.000, свеједно. Када видиш пуну дворану, где ти људи пружају подршку и дају енергију, најмање што можеш да урадиш је да даш све од себе. То је нешто што је у мени. Стварно осећам ту страст и љубав. Стварно волим што сам овде. Волим страст коју осећам код људи овде.

Можда то ово искуство чини другачијим од неких претходних.

- Апсолутно. То је нешто што никад пре нисам доживео. Први пут када сам осетио како би то могло да изгледа, било је када смо изгубили у финалу Купа од Звезде. Навијачи су остали пола сата у дворани, певали су. Нисам чак ни знао како да се осећам у том тренутку. Био је веома емотивно. Када изгубите дерби, неки други навијачи би вам звиждали. А они су остали, прогутали су свој понос. Јер и навијачи Звезде су били ту, славили трофеј. Али они су нам и тако показали да су ту за нас, навијали су, певали... То је нешто што никад пре нисам осетио и тада сам схватио да је овде све другачије.

И не само тад...

- Генерално. Ни у једном другом клубу где сам пре играо, није било тако.

Због свега тога је јако тешко поднео овај низ пораза у Евролиги. Који је остао иза Партизана, али који је било тешко пребродити.

- Било је тешко! Било је тешко и навијачима, али не верујем да је икоме било теже него нама самима. Ово је наш живот. Свако јутро се будимо да бисмо играли кошарку. Припремаш се за утакмицу и желиш да урадиш све што можеш. Онда изађеш на терен, даш све од себе, а останеш „кратак“. Изгубиш! То стварно уме да боли. Знаш да си урадио све.

Уосталом...

- Сви ми желимо да оставимо неки траг у клубу. Да освојимо нешто. Да урадимо нешто посебно. А онда изгубиш... То стварно боли. Најтеже је било не упасти у некакво негативно стање, не ући у неки негативни менталитет, где ће порази постати „нормални“. Све док те порази боле, добро је. 

Све њих су и те како порази болели.

- Сваки нас је јако погодио. Кад је тако, то значи да ти је стало. И да је свима нама стварно стало.

Али, нису падали. Нису сумњали...

- Нисам сумњао, али јесам био забринут. Много утакмица смо изгубили на исти начин. То нас је највише погађало. Можеш да изгубиш утакмицу, али не смеш да правиш исте грешке. А ми смо их изнова понављали. Истовремено, знали смо шта морамо да поправимо. Наравно, лакше је рећи него урадити. Да је тако лако, поправили бисмо већ у првој следећој утакмици. Био је тежак период и најважније је било остати позитиван. Знали смо да нисмо лош тим, већ да смо само у лошем тренутку. Вратили смо на прави пут, пронашли смо ритам и само тако треба да наставимо – закључио је Лесор.