Савршеним балансом посвећености и талента, Игор Дуљај оставио је дубок траг у нашем и украјинском фудбалу. Постао је репрезентативац, легенда Партизана и Шахтјора, а од фудбалске мисије не одустаје ни кад је копачке окачио о клин.
Умеће показује као шеф стручног штаба Телеоптика, а делује као да је на судбинском путу ка нечему - још већем. Уосталом, први чин фудбалске авантуре обележио је детаљ какав је лако могао и да изостане.
- Шта си као дечак у оно време могао друго да радиш, него да нађеш лопту и играш фудбал? Тако сам и ја, од малена, пикао по пољу, не слутећи шта ће 1990. да донесе. И добро се сећам - Партизан је са млађом селекцијом, у којој су били и Сале Илић и Вељко Пауновић, гостовао Карађорђу у мојој Тополи, а ја у породичној пекари продавао пециво... Наишао је комшија и питао ме: „Зашто не идеш да гледаш Партизан?”. Рекао сам му да морам да радим, а он правац код мог тате, да му каже да ме пусти!
И, јесте?
- Наравно! Сишао сам одмах, десило се да је Карађорђу зафалио играч, и... Нашли су ми неке патике, већи број са крупнијим крампонима и убацили у игру. Изгубили смо 0:8, али су ме тад приметили! Питали су „ко је овај мали”, па је брзо ишло и „где је пекар, нађите га”! Рекли су мом тати да желе да дођем у Партизан, а он њима само - „који дан?”
Организовали сте се на брзину?
- Било је питање како ћу да путујем у Београд, али је тата јасно резоновао. Рекао је: „Игор ће свакако да устаје у пет, било на тренинг или у пекару”. И, почело је! Узбуђење, радост, страх и по 160 километара дневно, све у једном.
СВЕ ДУГУЈЕМ ОЦУ
Ваша пекара у Тополи зове се Партизан?
- Тако је још од 1969. године и сви смо у породици били ангажовани, утоварали брашно, правили, продавали и ручно разносили пецива. А, назив јасно говори да је мој отац Никола тај који ми је усадио љубав према црно-белом. Све што имам дугујем му! Нажалост, преминуо је пре две године... А од свих Дуљаја, то је најбољи човек који постоји. Радио је и ноћу у дању, само да имам да одем до Београда. И он и мајка Ђина. И нису ме слали на пут да постанем милионер, него да играм за клуб који волим.
НИЈЕ ХРАБРОСТ, НЕГО ПОВЕРЕЊЕ
Међу најбољим пријатељима имате и звездаша?
- Наравно, а један од највећих је свештеник Аца. Чак се на ту тему и стално задиркујемо. Велики је породични пријатељ и кад ми је отац преминуо, рекао ми је да зна све о мени... Тата му је све причао, тако да је знао и да ми одговори на питање које сам себи често постављао: „Како су моји смели да ме пусте самог у Београд у оно време, сваки дан, без мобилног, онако малог”? Мислио сам да је реч о храбрости, али је Аца знао – „поверење, имао је поверење у тебе”.
Сећате се првог тренинга?
- Нисам смео да уђем у свлачионицу! Било ме страх и срамота, али је наишао Благоје Пауновић, донео опрему и увео ме. Остали дечаци су били поткованији, лопта се увелико жонглирала... Техника је тада красила Партизанову школу и имао сам срећу што јесте. Тренери су били Љубиша Тумбаковић, Гица Дамјановић, Бранко Рашовић...
Како сте се изборили?
- Било је тешко. Тад није постојало правило о бонусима, проток играча био је мањи. Важило је да најбољи иду у први тим. Ушао сам, а „врата” су у слично време отворили и Ивица Илиев, Горан Арнаут, Александар Вуковић, нешто раније и Сале Илић... Знам да би данас сви дечаци у Барсу, Реал Мадрид и Манчестер, али ми смо маштали само о једном. Кад сам обукао дрес Партизана, мој дечачки сан се остварио.
И деби се заувек памти...
- Десио се кад нисам очекивао. Више пута сам већ испадао из комбинације и био уверен да ће исто бити и пред меч са Земуном, међутим, Тумбаковић је кренуо да прозива и кад је рекао „Дуљај” - срце је „полудело”. У трену ми није било добро, али сам се некако сабрао. Добили смо тај меч, па се исто поновило и против Рада, а онда сам постигао једини гол за победу над Чукаричким! Толико сам био срећан, да се наредних утакмица и не сећам! Сећам се Тумбиних тренинга...
Били су тешки?
- Паклени! Ко преживи 14 дана, тај је успео! Мало ко би данас то издржао, али ми смо ћутили и радили. Била је срамота са 17 година рећи да имаш упалу.
ФУДБАЛСКИ ГЕН
У породици све снажније почиње да струји фудбалски ген. Почело је са вашим оцем, који је једно време био у Карађорђу?
- И оба брата, Јоаким и Ненад, једно време су играли фудбал. Тренутно су у најлепшем месту, Тополи, око пекаре са мајком и сестром Иреном. Наравно, сви су ми подршка. А увек се радо сетим Јоакимовог идентичног одговора којим ми је увек решио дилему. Увек ми каже „ти најбоље знаш”.
Искуство и преносите.
- Имам четрнаестогодишњег сина Стефана и две године млађег Алексу. Тренирају у Партизану, али ту бих стао са причом о њима. Желим да иду својим путем, свакако уз савете, али без мојих интервенција.
ДИСЦИПЛИНА НА НИВОУ
Као тренер, од ваших ученика захтевате високу дисциплину?
- То је оно што су и нас учили у Партизану. Фудбал је игра где ти поштујеш противника, а тражим од играча и да буду чисти, једнообразни, да не заврћу мајице и шортсеве, да личе на екипу. Наравно, ту сам и да их увек разумем. И ја сам у њиховим годинама јео кифле и пљескавице. Знам каква су одрицања потребна и учим их да је живот највећа школа. Ценим поштење, не трпим бахатост!
Брзо сте постали познати као радилица, увек најборбенији на терену!
- Тако су ме људи видели, иако сам до 15. године био лева полутка, кад ме је Дамјановић вратио на задњег везног. Тренери су били потковани, али и сјајни педагози.
У Партизану сте провели 14 година у низу, од тога седам у првом тиму (1997-2004), ту сте зарадили и позив за српску репрезентацију.
- Какво је то друштво било... Михајловић, Јокановић, Југовић, Бата Мирковић и наравно мој идол – Предраг Мијатовић. Као преко ноћи, заиграо сам са човеком чији сам постер држао на зиду, дошао у ситуацију да ме загрли, пољуби... А ја... Од радости нисам знао ни како да му се јавим – уз осмех ће Дуљај.
Инострани ангажман био је неминован, брзо сте постали и ас Шахтјора из Доњецка?
- Прелазни рок у Европи је већ био готов, кад је по мене послат приватни авион у Београд. Тражи пасош, узимај и лети, поново све на препад! За три сата, постао сам члан трофејног клуба. Нисам се ни освестио. Значило ми је што је тамо било доста наших, Пажин, Вукић, Лалатовић, Плетикоса и Срна, који је после постао и капитен. Срна је мој велики другар, чујемо се малтене сваки дан.
А, могли сте и на запад Европе?
- Не жалим што нисам изабрао ни једну од других опција. У Шахтјору сам стекао доживотне пријатеље, али и видео како се поштују играчи, гради клуб, као фамилија! После сам прешао у Севастопољ, требало је да останем као тренер, али... Политика и ратни сукоби... Крим више није био исти. Вратио сам се у Београд и рекао себи „Завршио си са фудбалом”.
Срећом...
- Управо Срна ме је звао да дођем у Кијев и одем на стажирање, да бих убрзо постао помоћни тренер Паула Фонсеке. Био сам две године у Б и три године у А тиму Шахтјора.
САМО ДА ПРОЂЕ РАТ
Тренер Телеоптика дубог траг оставио у Украјини
Живот у Украјини донео је Дуљају много среће, али је сад прва асоцијација за – рат.
- Чујем се са људима у Доњецку и Кијеву, али шта да им се каже? Тешко је. Ово и мене боли! А, то је нешто и што смо ми доживели... Трагедија којој само желимо крај.
Украјина вам се сигурно свидела?
- Све је то слично као и код нас, једино што се много путовало. Било је 109 летова годишње и ни један не жалим. Прелеп живот.
Спријатељили сте се и са једним од најбогатијих људи планете, Ринатом Ахметовим?
- Председник има много пријатеља и не би му био потребан још један, али фудбалски смо заиста били блиски. Чули смо се више пута дневно, чак и кад сам отишао. Много сам научио од њега, пре свега да је изузетно важно шта тренер оставља свом наследнику.
Знања сте донели у Београд?
- Како је Фонсека отишао, ја сам се вратио кући и слабо оглашавао у медијима, онда је стигао позив Партизана. Нашао сам се у стручном штабу Сава Милошевића, потом и Салета Станојевића, стекао још много вредних искустава. Није исто гледати ТВ и бити на клупи!
Сад сте први пут и први тренер, у Телеоптику?
- Било је и суперлигашких понуда, али нисам пристао. Размишљао сам, консулотвао се са Тумбом, Батом, Савом, Шћеповићем... Сви су рекли „узми Телеоптик, да будеш самосталан и испробаш ствари у младом тиму, не буди нестрпљив”... Послушао сам и „улећем” без припрема.
Резултати су ту, четврти сте у Српској лиги, достижан вам је и сам врх табеле, како екипи, тако и вама лично, поново сањате Хумску?
- Једног дана, тренер Партизана – смешио се Игор Дуљај. – Све како буде суђено. И ако се деси, сигурно ће опет бити на тај препад. Баш као и увек. Као и оног дана, кад сам истрчао из пекаре...
НЕМА ШВЕРЦА
Путовање у Београд је у детињству Игора Дуљаја био скуп издатак.
- И те како... Дешавало се чак да некад од Тумбе позајмим новац, да имам да се вратим кући. Умео сам и да пешачим километрима како се не бих шверцовао. Тако сам био васпитан, макар то значило да ће моји пресвиснути од бриге чекајући ме до пола ноћи. А викендом се подразумевало шест километара пешачења, јер су аутобуси ишли само из Аранђеловца. То сам са оцем, ето шта је све значио за мене...
ОСВОЈИО 21 ТРОФЕЈ
У богатој играчкој каријери, Игор Дуљај је освојио 14 трофеја. Са Партизаном је три пута био шампион и има два трофеја у купу, у Шахтјору је освојио четири првенства, по два Купа и Суперкупа Украјине, као и УЕФА куп.
Ту су и тренерске тиутуле – три дупле круне и Супер куп са великаном из Доњецка.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
