Како је рекао, није ту дошао да буде некакав велики говорник. Желео је само да прича о кошарци. Али, то је тема о којој зна много тога. И сам је признао да је био део наше кошарке у данима када се она пробијала ка европском врху, да је ту и када се слави први век од како се баскетара котрља на теренима у Србији. Зна како је било, зна како јесте. Жели да помогне да буде боље...
Много је разлога зашто Светислав Пешић уствари јесте „велики говорник“ када је кошарка у питању. И зашто га је пун амфитеатар Факултета за спорт у Нишу, пажљиво слушао.
Селектор репрезентације Србије посебно је уживао док је причао о игри. О свим тим тактичким детаљима. Тренерима, нешто старијим, младим, али и будућим, објашњавао принципе игре.
Објашавајући како се кошарка временом мењала, поменуо је и „развој“ дриблинга од „помоћног средства“ што је некад био, до „главног средства“ што је сада. Да више може у један напад да стану три блокаде и четири додавања.
Поменуо је и „прецењену“ одбрану од пика, као много важнију нагласио одбрану у транзицији. Ту се послужио и примером...
- Сад када се ми окупимо у репрезентацији, где сви долазе из различитих система, прво увек причам о одбрани у транзицији. И свима ће увек све бити јасно. А онда дође утакмица и примимо 25 поена из транзиције. Јер је свима све било јасно. Али зато ће прво питање бити – како бранимо пик? Јер је то најважније – причао је Пешић.
Дотакао се и разлика у вођењу клуба и репрезентације. Као основну нагласио то што су у клубу сви уговором везани, у репрезентацији су ако могу, и ако желе. Ту не добијају новац, па играчи све више рационализују – шта добијају. Осим националног поноса. А добијају...
- Виде ко је тренер, да ће тренирати са најбољима, да ће играти против најбољих. А то значи да ће расти – додао је Пешић.
Тиме је завршио скоро двочасовну дискусију, која је организована у склопу прославе 100 година кошарке у Србији, и нимало случајно, током завршног турнира Купа Радивоја Кораћа у Нишу.
Поменуо је Пешић и проблеме. Свестан је да их има. Али није желео да шири ту причу.
- Ако бисмо сад почели, не бисмо завршили до финала – рекао је уз осмех.
Уосталом...
- Овде смо да мало причамо о кошарци.
И о томе како се кошарка временом мењала. Али и о стварима које су остале исте. Рецимо, то су принципи, односно стубови на којима стоји. И ако се само један од њих пољуља, настаје проблем. Из Пешићевог излагања могло је да се закључи да се у Србији ти „темељи“ баш љуљају.
То су...
- Селекција, методика, систем такмичења и Правила игре – рекао је Пешић, уз ограду да овде прича о врхунском спорту, не о девојчицама и дечацима који желе и воле, већ који могу да играју кошарку.
Већ је код идентификације талената идентификовао и први проблем. Похвалио је рад Развојно тренажног центра, напоре који се ту улажу. Али нагласио и да је то само „спашавање тренутног стања“. Јер...
- Таленат није срећа. А ако се не прати и не развија како треба, онда та срећа лако постане несрећа.
У ЈУГОСЛАВИЈИ НИЈЕ БИЛО ПРОПИСА, АЛИ СУ СВИ ЖЕЛЕЛИ
Као неко ко је дуго радио у Немачкој, поменуо је и како ствари тамо функционишу.
- Тамо сваки клуб мора да има тројицу професионалних тренера. У нашој Првој лиги сваки клуб је обавезан да има две омладинске селекције, у нижем рангу само поједну. И онда они бирају коју и ко ради са том децом.
Чак је мало повисио глас док је причао...
- У Југославији није постојао такав пропис, али сваки клуб је имао све три селекције. Јер су тако желели. Не морате то да проверавате. Знам да је тако било.
Када је систем такмичења у питању, ту је имао много тога да каже. Све у смислу преласка из омладинског у сениорски погон.
- Ми смо 2001. године прихватили АБА лигу, што је била добра идеја. Тада! Сада је већ превазиђена – рекао је Пешић.
Јер – како је рекао селектор Србије, сви данас желе да играју у Европи.
- Звезда и Партизан имају интерес да играју АБА лигу, јер је то пут до Евролиге. И то подржавамо. Али, на нивоу Европе се дешавају промене, ово је неко време транзиције и ми морамо то да искористимо и да направимо своју професионалну лигу. Велико је интересовање клубова, Евролига ће се проширити, играће две конференције. Када се то деси, ми морамо да имамо нашу професионалну лигу и да се из те Лиге иде у Европу.
Дао је и прмер...
- Не рачунајући Звезду и Партизан, ниједан наш други клуб не игра Европу. Онда дођемо у ситуацију да наше млађе селекције оду на европска првентва, а да никада пре нису играли против других тимова из иностранства. Желимо да се такмичимо са Шпанцима, Турцима, Немцима – поручио је Пешић.
Дотакао се и Правила игре, како су се временом мењала. Готово да му се чуо понос у гласу када је приметио да су сви наши тренери правили добре резултате када би се правила мењала. То је била још једна потврда речи којима је отворио ову дискуцију. Своје врсно признање...
- Ми нисмо измислили кошарку, донета нам је. Али, нисмо је ни копирали, већ смо је даље развијали. Наша креативност је јединствена у свету.
Али, како се развијала кошарка код нас, и други су учили. Неки су сада чак и бољим позицијама од нас.
- Иако ми мислимо да смо небески народ, иако су нас све те медаље мало и уљуљкале, морамо да наставимо да учимо. Најтеже је признати да неко нешто ради боље од тебе. Али и то је начин да напредујеш. Када изађеш из Србије, видиш да и други раде и то не сме да нам смета. Успешни су они који желе да уче – поручио је Пешић младим тренерима, али и свима осталима који су слушали ово занимљиво предавање у популарној Банији.
ТРЕНЕРУ, ДАЈ НАМ ИНФОРМАЦИЈЕ
Честа тема – како одржати ентузијазам и мотивацију код играча. Посебно у савременом времену, у коме су деца везана за телефоне, друштвене мреже и остало...
- Имам унука, и он има телефон, два... Али кад год изгуби утакмицу зове ме, да дођем да тренирамо. Када победи, не зове – рекао је Пешић.
Вратио се и у прошлост.
- Мој тренер, Богдан Тањевић, један од највећих који је освојио много тога, али сви заборављају колико је играча направио... Уђе у свлачионицу, па нам каже да нас чека важна утакмица, да морамо да се боримо. Па дај руке. И ми сви скочимо.
А сад...
- Ја сам хтео да га копирам. Уђем у свлачионицу, па кажем да нас чека важна утакмица, да морамо да се боримо... А играчи ме гледају. Кажу: „Тренеру, ми све то знамо, кажи нам како да се боримо, како да победимо, дај нам информације“... У томе је разлика. Буке више нема.

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.