Најуспешнији, најискуснији, најмудрији... Љубиша Тумбаковић, човек с највише вођених дербија (27) и више него ико победа (9-9-9) у сударима Вечитих... Успешнији чак и од Илеша Шпица (16: 6-3-7), Миљана Миљанића (15: 7-6-2), Мише Павића (14: 7-5-2) и Бранка Станковића (9: 5-2-2), Љупка Петровића (9: 3-4-2)... Дан уочи 169. дербија вечитих ривала – идеалан саговорник за причу о рекорду над рекордима, искуству о сусретима с Црвеном звездом, надмудривању с колегама међу којима је и златним словима уписан у свим историјским списима Љупко Петровић..
Биланс саткан цифрама 9-9-9 као да је штелован као украс тренерске дерби каријере...
- Ништа у животу није случајно. Боравећи у Кини дошао сам до сазнања да је код њих најзначајнији управо број девет... Све је врло интересантно. Свака утакмица од тих 27, без обзира да ли сам побеђивао, играо нерешено или губио, имала је лепоту какву ваљда имају само утакмице између Партизана и Црвене звезде.
Имате више победе и од једног Миљана Миљанића, Мише Павића, Илеша Шпица који је био „отац свих тренера“ Партизана...
- Прво, прелепо је бити у друштву тренери од којих смо сви ми учили и уносили нешто своје. То су сјајни тренери: непревазиђени Миљан Миљанић, легендарни Миша Павић, Бранко Станковић, Гојко Зец, у новије време – Љупко Петровић који је легенда, човек је био првак Европе... Бити изнад свих тих тренера са 27 првенствених, а укупно 40 дербија и знати да у скорије време вероватно нико неће моћи да достигне, заиста је лепо... И заиста уживам у свему томе. И памтим сваки дерби...
Први дерби вам је вероватно био најтежи и најзахтевнији, играло се пред више од 80.000 људи на Маракани, било је 1:1...
- Све је у том периоду код мене дошло брзо... На опште изненађење постао сам тренер Партизана у јуну, већ у октобру играо се дерби. Мислим да је на Звездином стадиону тада било 90.000 људи, није било седења. Гостовали смо екипи која је освојила титулу првака Европе, истина, део тима је остао, али је био јако интересантан... Наша екипа била је сјајна: са Мијатом, Гогијем Петрићем, Станојком, Будом Вујачићем, Богданом, Крчмом, Брном... Одиграли смо јако добро утакмицу, повели 1:0, а онда пар минута пре завршетка примили смо условно аутогол. Мали Лукић је шутнуо, лопта је ударила Буду Вујачића у бутину и ушла у гол. Не знам да ли је после тога икад више било скоро 100.000 људи.
Како сте се припремали за дерби, да ли су играчи били под посебним стресом због важности утакмице са Звездом?
- Морам да признам да сам у том периоду наследио екипу која је имала свој стил игре и препознатљивост стечену код претходних тренера Милоша Милутиновића и Швабе Осима. Ја сам уденуо неке ствари које су биле карактеристичне за моје схватање игре. Свако на свој начин доживљава ту утакмицу. Неко је мање, неко више нервозан... Неко прикрива нервозу... Можда сам у том моменту од свих њих нервознији био ја, али сам се јако добро држао.
Како сте успевали да сазнате састав противника...
- Тада није било протока информација као што је данас. Свако има неког пријатеља који има свог пријатеља... Питај „онога“ да ли игра „онај“, другог да ли је спреман „трећи“... Али, могли смо да погодимо малтене у главу састав противничке екипе. И не само ми њихов, него и они наш. Наш тим био је издефинисан већ... Знало се све... и шта су тражили претходни тренери, а ја сам правио неке корекције код прекида, поставке и захтева играча... Генерално, није могло пуно тога да се сакрије.
Ваш дерби на Стадиону ЈНА и пораз од Звезде 0:2 довели су до свађе са Живадиновићем...
- Први мој дерби у Хумској добили смо, могло би се рећи и рутински иако је било само 1:0, имали смо заиста јак тим. На крају сезоне одлучили смо да због санкција 12 играча продамо и да нову почнемо са нашим тадашњим клинцима Милошевићем, Нађом, Ћирићем, Васиљевићем... Од старијих остали су Гудељ, Брновић и Пандуровић.. Дошли су Бата Мирковић, Ћурчић и Чуровић. Постојала је бојазан да ли ћемо се малтене борити за опстанак у лиги јер смо имали изузетно младу екипу. Освојили смо међутим ТВ Лигу шампиона, фантастично смо се припремили, а ти клинци су већ у претходној сезони уласцима у игру били прилагођени екипи какву смо желели да направимо. Ако уопште икад можеш да будеш задовољан утакмицом коју изгубиш од Звезде, онда је то била та. Деца су играла маестрално, потез, пас, дриблинг, све... али у исто време били су неискусни и наивни и Звезда је то искористила и из две акције дала нам је два гола: једна контра и један фантастичан шут Илије Ивића који да шутира милион пута, такав гол вероватно не би икад више дао... Али, нема везе... Живадиновић је на „тв“ рекао да су то уигране варијанте, а наравно тако нешто не може да се уигра. Одговорио сам да је то фудбалска декаденција и да никад не бих желео да моја екипа игра тако...
Сутрадан сте били још конкретнији, рекли сте пред новинарима: „поцепао бих тренерску диплому кад би мој тим играо тако декадентно“?
- Јесам! И данас исто мислим. Посебно кад водиш Звезду, Партизан или неке друге велике клубове, мораш да задовољиш и „форму“ навијача, да уживају у фудбалу, да виде потез, наравно да се направи и резултат. И даље тако мислим, то је спорт. То привлачи публику...
Сусрети са Љупком Петровићем били су посебно интересантни...
- Љупко је такође темељан, искусан... Ван терена смо били јако добри пријатељи. Знао је да припреми екипу врло дисциплиновано, организовано, чврсто... Он учествује у игри, води утакмицу.... Тешко је било против Љупка играти утакмицу... Мислим да нико од тренера Црвене звезде, а било их је осморица-деветорица, није могао да ме изненади неким детаљем...
Против Љупка Петровића одиграли сте седам утакмица, међусобни биланс је 2-3-2.
- Најинтересантнији је био 100. дерби. Фудбалска неправда! У најгорој варијанти, требало је да буде нерешено... Био је то прави празник фудбала, амбијент, лепота дербија, уживање... Ушли смо у ту утакмицу максимално озбиљно, мотивисани и одиграли смо фантастично око 70 минута. Један од кључних играча био је Саша Ћурчић, он је био такав момак – уживао је у фудбалу. Међутим, већ у првом полувремену тражио је измену, па сам га вратио, рекао му на полувремену: „хајде још мало“.... Држао је ниво наше игре која се оријентисала високо према Звездином голу. Оног момента кад је Ћурчић изашао, Љупко је направио трансформацију, пребацио је Митка Стојковског на левог бека, кренуо напред, ми смо направили две кардиналне грешке и Црвена звезда је врло лако дала два гола и победила нас. Реално, нисмо заслужили тај пораз. Али, боже мој, побеђивали смо и ми на Партизановом стадиону кад су 10 минута пре краја имали 1:1 у Купу па су изгубили 3:1.
ДУЉАЈ И КАО ПЕТЛИЋ ЗНАО ШТА ХОЋЕ
Љубиша Тумбаковић боље од свих тренера на свету познаје Игора Дуљаја, новог тренера Партизана...
- Ја сам дошао у Партизан као тренер млађих категорија, а Дуки је био петлић. Није ме чак ни звао по имену, него, „тренеру, тренеру, морате да ми кажете 10 минута пре краја тренинга да могу да одем“. Поред свега што сам радио на тренингу, ја сам контролисао и време да Игора десет минута пре краја пустим да би стигао на аутобус и отишао у школу. Гледао сам га са терена како трчи ка свлачионици, узима ствари и трком иде према Аутокоманди, одакле је аутобусом ишао на главну станицу па хватао аутобус за Тополу. Долазио је први, у седам сати првим јутарњим аутобусом из Тополе да би стигао на тренинг у осам...
И као дете био је вредан...
- И кад је имао 10 година знао је шта хоће. И кад сам га први пут убацио у први тим са 17-18, знао је све своје вредности, имао велико поштовање према саиграчима, тренерима... Радио је поштено и на крају дошао до тога да игра за Партизан, у иностранству, за репрезентацију... Дуљај је озбиљан пример како неко ко жели да успе у фудбалу, мора и да му се посвети. Сјајан момак, сјајан играч, ја се надам биће и сјајан тренер.
Шта бисте га саветовали у овом јако тешком тренутку за њега – дебитоваће као тренер у првом тиму Партизана на вечитом дербију, теже није могло?
- Дуки је свестан свих својих вредности, екипе коју води, наравно и Црвене звезде. Ништа не препушта случају. Треба да буде оно што јесте: стабилан кад су односи са играчима у питању, темељан у припреми утакмици. Нема ништа лепше од тога што ће као тренер дебитовати на дербију! Нека изведе своју екипу и буде део те приче. Радовао се као играч против Црвене звезде, нека тако и води свој тим и ја му желим оно што бих и себи пожелео....
НИСУ ПРОБЛЕМ ТРЕНЕРИ НЕГО КЛУБОВИ БЕЗ СТРАТЕГИЈЕ
Прилично су далеко сви остали тренери који би евентуално могли да вам се приближе на вечној листи учесника дербија, шта је проблем код данашњих тренера?
- Није проблем у тренерима. Тренери су и даље најбоље што српски фудбал има. Проблем је у стратегији, руковођењу и вођењу српских клубова. Као што имамо јако талентоване фудбалере, тако имамо и тренере. Они су последица начина живота у овом тренутку у Србији и нерегулисаног статуса фудбалских клубова. За разлику од свих тренера које сте апострофирали на листи најтрајнијих и најуспешнијих, ја сам имао срећу да је Партизан као клуб био најстабилнији у сваком погледу и с перцепцијом људи из клуба кад је будућност била у питању. Били смо под санкцијама, а продавали смо сваке године између седам и десет играча. Зато смо били материјално стабилни. Партизан је направио СЦ Телеоптик с визијом да то буде део стратегије где ће највећи део првотимаца долазити из наше школе.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
