Тобоган живота и вера у снове

У сусрет 8. марту, Андреа Лекић је, као јунакиња трећег ЕХФ-овог серијала „Ојачај да инспиришеш”, посвећеног јаким женама у рукомету, говорила о женском спорту, раду са децом, да ли спортске звезде имају моћ да надахњују млађе генерације, путу до врха и још много чему.

За њу је 2013. била година највећих успеха, постала је вицешампионка света у Београду, најбоља играчица планете у избору ИХФ, и освајачица Лиге шампиона са Ђером. Препознатљив стил игре тренутно демонстрира у дресу мађарског ФТЦ-а и ужива у улози узора младима:

- Ми, искусни играчи, можемо да покажемо млађим генерацијама шта значи бити професионални спортиста и шта је потребно за постизање високих циљева.

Андреа то чини кроз још један пројекат Европске куће рукомета „Поштуј свој таленат”, али и већ целу деценију кроз сопствени камп.

Пројекат има за циљ да припреми будуће звезде за различите области, попут медијске комуникације, антидопинг регулатива, закона или образовања.

- Не говоримо само о тих магичних 40X20 метара. Рукомет и бити спортиста су много више од тога. Реч је о јединственом програму који нам омогућава да младим талентима објаснимо шта је потребно да би успели и да су све препреке на том путу савладиве - каже Лекићева.

- Бити свестан замки попут допинга, како комуницирати, како се носити са медијским притиском, направити интеракцију са навијачима, ускладити све то са образовањем...

Зашто већ десет година време и енергију даје деци у оквиру свог кампа Андреа објашњава:

- Волим да радим са децом. Неисцрпан су извор енергије и инспирације. Један од разлога зашто сам покренула сопствени камп је јер као млађа нисам имала појма шта значи играти на професионалном нивоу и како изгледа пут од омладинских категорија до сениорског рукомета. Зато сам, поред техничко-тактичког усавршавања, укључила различите теме попут рада са спортским психолозима. То је нешто што радим и дан-данас и мислим да је важно да знају о томе као и да уче нове методе које могу помоћи да буду бољи на терену и ван њега.

То је, каже, један од разлога зашто младе играче покушава да повеже са другим инспиративним професионалним спортистима, гостима на кампу.

-Бити у прилици да блиско сарађује са узорима са којима се дете пореди, за њега значи читав свет. Имамо и превише младих талената који су рано одустали од рукомета због неразумевања породица, тренера, околине за различите проблеме. Поготово у тинејџерским годинама, када се боре са разноразним емотивним превирањима – објаснила је Лекићева.

- Циљ ми је да им дам трачак наде, самопоуздања и вере у себе. Имати прилику да помогнете другима данас је посебна привилегија и сви треба да будемо фокусирани на то и не само да помажемо деци у рукомету, већ и једни другима свакодневно.

За некадашњег капитена Србије, кључ развоја спорта су тренери. Њен први тренер је био разлог да се заљубила у рукомет и остала у њему до данас.

- Тренери у млађим узрасним категоријама морају бити аниматори и педагози. Сви су више фокусирани на резултате у млађим узрасним категоријама, а суштина је да на сениорском нивоу, нико неће питати шта си освојио као клинац - каже она.

- Да бисте се развили и постали професионални спортиста, морате да имате прави пут, уживате у рукомету и имате одлично техничко-тактичко знање. Зато најбољи тренери треба да раде са децом и они треба да унапреде своје знање. Учи се цео живот. Рукомет се мења, времена се мењају и сви треба да се прилагодимо.

Лекићева је рукометни пут почела са 10 година у Београду, а водио је кроз Раднички, Књаз Милош, Крим, Ђер, Вардар, ЋСМ Букурешт, Будућност и тренутно ФТЦ.

На крају и порука онима који тек почињу:

- Сви имамо снове и свако има другачији пут. Али оно што је исто за све су успони и падови. То је прави тобоган... Имајте храбрости и вере у оно што радите, уз мешавину стрпљења и добрих људи као подршке, то ће вас довести до сјајних резултата. После кише увек долази дуга. Верујте у процес и своје снове – закључила је Лекићева. Л. П.