Алексић о играма у Токију и Рију, повратку у Партизан, успесима и тренутном стању ватерпола у Србији

Прошлог лета званично је отишао у играчку пензију. Освојио је све што је могао више пута, био је један од најбољих играча и члан непоновљиве генерације која је више од деценије сејала страх базенима широм света.

Два олимпијска злата су круна каријере, а утицај који има ван базена сигурно ће донети много најтрофејнијем српском колективном спроту. Милан Алексић, узданица Делфина, говорио је о каријери, повратку у Партизан и успесима са репрезентацијом.

Како се осећате у пензији? Да ли имате времена за ствари које током играчке каријере нисте успевали да постигнете?

- Доста је добро, не могу да се пожалим. Прија ми, мислим да сам добро одлучио. Можда сам могао да издржим, али неке ствари ми се нису свиделе и одлучио сам да завршим пошто није било опција да одем у други клуб. Хтео сам да завршим у Партизану.

Пада ли Вам некад на памет да се вратите?

- Искрено не, мислио сам да ће се то десити, али није.

Колико је последња сезона била тешка?

- Желели смо да Партизана стане на ноге што се и успело донекле. Планирао сам да одиграм можда још годину, али сам схватио да ће то тешко ићи – рекао је Алексић и наставио:

- Идеја је била да будем ту за младе играче, више него што је била потреба. Мојим повратком, заједно са Стефаном Митровићем, који је већ био ту, желели смо да дамо сигнал младима који су одлазили да клуб има жељу и вољу да преокрене ствари. Није то само моја заслуга, већ је стратегија. Успели смо да вратимо децу на Бањицу, то треба одржавати и радити на томе сваки дан.

Како Вам се чини данашња ситуација у клубу?

- Партизан се спустио на лошији ниво због техничких могућности, а не због рада који је увек био добар. Увек се инсистирало на раду са децом, са њима су радили квалитетни тренери и педагози. Због тога су настале промене. Први тим је мање битан у смислу улагања, фокус је на младим играчима који касније играју за сениоре. То је важно и за репрезентацију. Пут је тежак, али док се не проба, сигурно се то неће решити.

Партизан је ове сезоне значајно изменио састав, колико су резултати изненађујући, с обзиром да су то углавном Партизанова деца?

- Нисам изненађен, пратим шта се дешава, мада не кроз функцију у клубу. Стало ми је да то буде како треба. Није идеално, али је боље него у периоду пре короне. Још има проблема с базеном, али се то решава.

Да ли би држава требало више да помогне црно-белима?

- Локална самоуправа би прво требало да помогне, не треба то гледати као улагање у Партизан, већ у децу. Нико не тражи да се финансира прва екипа, то је посао руководства клуба. Инфраструктура у Србији је веома лоша, одавно је направљен последњи базен. Мислим да може да се помогне више, али нисам сигуран колико има простора за то - рекао је Алексић и пружио образложење:

- Последњих година је држава помогла више него икад. Сваке године се допуњују буџете клубова и савеза, има помака. Проблем у ватерполу је инфраструктура, то се не решава преко ноћи, већ је потребна стратегија.

Од репрезентације сте се опростили на базену „Милан Гале Мушкатировић” у пријатељском мечу с Италијом?

- Савез је приредио прелеп догађај. Немају људи често прилику да се опросте пред публиком која их прати толике године. Значило је много. Емотивно, успешно, леп опроштај.

Какав је осећај био док сте излазили из воде уз громогласне аплаузе?

- Тек после пар дана сам сагледао шта сам све урадио. Било је пар тешких момената, а то је био и природни крај каријере. Драго ми је што су људи били пуног срца, то се осетило.

Такмичарски опроштај од Делфина био је у финалу Олимпијских игара у Токију?

- Да је неко размишљао само о томе, не би могао да напише сценарио. Тешко је наћи праве речи, шта пожелети више. То је прави опроштај, били смо пресрећни. Годину дана раније смо знали да је то крај, хвала Богу десило се да се опростимо златом.

Може ли да се упореди са златом из Рио де Жанеира?

- Другачије су биле околности, у Риу смо осећали велики притисак. Били смо у налету, доста млађи и имали смо више проблема. Били смо на врхунцу, као тим и појединци. Еуфорија и притисак донели су више емоција. У Токио смо дошли с великим искуством, знали смо да све може да се деси. Зато је било лакше у Јапану.

Каква је због короне, била атмосфера у селу током игара у Токију?

- Спорт се игра због публике, али то су биле ванредне околности. Атмосфера није била иста, без спољних фактора, без подршке публике. Не може да се пореди са Риом.

Током каријере сте играли у иностранству Шпанији и Мађарској у Солноку. Која земља је била најбоља за играње?

- У Мађарској сам живео седам година, ватерполо је национални спорт. Имао сам фантастичне услове за рад и живот. Што се тиче професионалности ватерпола, Мађарска највише пружа. Освојили смо много трофеја, за тај период ме вежу прелепе успомене. У Барселони је такође било прелепо. Земља је другачија, лепша за породицу. У правом тренутку је дошло, осећао сам се комотно, прихваћено. Више ми је пријало у Шпанији, све је било опуштеније и отвореније.

Шта Вам је највећи неуспех у каријери?

- Како пролази време, остају позитивне ствари. Негативних се и не сећам толико. Сезона у Партизану је била тешка, нисам навикао да играм за треће место. Није испало све како смо планирали, осећао сам личну одговорност. Било је непријатно на пола прве сезоне у Шпанији кад је кренула корона. На то није могло да се утиче. Можда се издваја СП 2013. кад смо испали у четвртфиналу, био је шок. Да нисмо видели ту страну медаље, можда би нас то сачекало у важнијем моменту.

Неки од Ваших бивших саиграча који су се недавно повукли одлучили су се за тренерски посао. Да ли имате те амбиције?

- Ако желите тиме озбиљно да се бавите, потребно је да размишљате 24 сата о томе. Био сам довољно искрен према себи да то не могу да изнесем. Мислим да бих могао да будем добар у томе, али нисам спреман да толико времена проведем на базену.

Како Вам се чини стање у српском клупском ватерполу?

- Ако погледамо последњих 30 година, имали смо максимално један или два клуба у ЛШ, доста је била велика разлика између најбољег српског клуба и следећег. Сигурно је то добра ствар што сада имамо више стабилних тимова. Прошле године смо имали три клуба у ЛШ, то се није дешавало до сада. Треба бити опрезан јер то није тако заувек. Имамо нове ватерполо центре попут Крагујевца, Шапца, надам се и неком месту у Војводини, ту је и Нови Београд. То треба одражавати на дуже стазе.

Како коментаришете резултате репрезентације?

- Што се тиче резултата, нису очекивани, али и то је морало да се деси. Није реално за очекивати да је могло да се настави у том ритму. Промениле су се околности, други су ојачали. Пето место на СП није толико лош резултат, али девето у Европи је кикс. Постојало је бреме прошлих резултата. Сигуран сам да ће бити боље, имају квалитет да могу да буду у конкуренцији за медаљу.

Овог лета репрезентације очекује Светско првенство у Фукоки, а потом наредног јануара и фебруара следе Европско првенство у Израелу и ново Светско првенство (Доха)?

- Корона је померила СП и никако да се изађе из зачараног круга. Изгубиће се квалитет. Мораћете да се одлучите за једно од такмичења, а подједнако је важно јер доноси пласман на ОИ. Играчи су преоптерећени, очекује се много у клубу, као и репрезентацији. То је нехумано, надам се да ће се изаћи из тог круга јер нема простора за одмор. Надам се да ће се наћи решење.

Сада сте спортски директор у Ватерполо савезу Србије. Да ли имате неке информације о могућем решењу?

- Свака федерација има идеје и никоме ово не одговара. ФИНА је светска организација и она намеће календар. Потребно је вратити се на старо. Ову ситуацију су изазвале непредвиђене околности. То ће бити могуће после Олимпијских игара у Паризу. И у ФИНА је дошло до промена, то су велики процеси.

Да ли имате поруку за читаоце?

- Пре свега, људима желим здравља. Треба бити упоран у свему што радите, имати поштен однос према себи и спорту. Тада ће резултати сигурно доћи.