Волим Звезду, али више Партизан!

Златни кошаркаш са Светског првенства у Љубљани 1970, али и најкориснији играч са планетарног првенства три године раније, када је изабран и за набољег спортисту Југославије, Иво Данеу, рођен је у Марибору. Наступао је за Браник и чак 14 година за љубљанску Олимпију са којом је узео пет шампионских титула Југославије. Са репрезентацијом тадашње државе освојио је сребро на ОИ, сребрна одличја на светским првенствима, а на континенталним чак четири медаље. Члан је ФИБА куће славних од 2007.године.

Био је повређен пред СП 1970, али је играо због публике у Љубљани која је сматрала да је био у сукобу са селектором Ранком Жеравицом.

- То није тачно, био сам и остао пријатељ са Ранком до краја живота. Заиста о Жеравици сам мислио и мислим све најбоље. Био је помало хазардер, за разлику од Александра Николића. Код Аце смо имали комбинције, са којима бисмо почињали акције, али завршетак је био импровизација према положају одбране. Обележје југословенске кошарке је тај акценат на импровизацији. Мој највећи допринос на СП 1970. године био је у последњих пет минута против САД – а. Један скок шут, један хорог и славље је могло да почне - причао је легендарни Иво Данеу.

Са златном медаљом окончали сте играчку каријеру.

- Поносан сам на период од 1960. до 1970. године. На ОИ у Риму били смо шести, годину дана касније на ЕП у Београду други, потом, у Рију 1963. сребрни на СП. На континенталном првенству у Москви други, у Чилеу на ванредном СП први, али у Уругвају други. На ОИ у Мексику узели смо сребро, у Напуљу поново смо били други. Круна каријере је Љубљана, златна медаља. Жао ми је што није било телевизијских преноса из Америке да људи виде нашу сребрну репрезентацију.

Ваша сећања, на златну 1970. годину, такође су лепа.

- Драге успомене, али 1970. ми није и најдража година. Тада сам био повређен, задња ложа је била у питању, и не бих играо да није домаћин била Љубљана. Жеравица је након Уругваја казао да се репрезентација мора подмладити. У Финској на ЕП су били девети па нас је Ранко вратио у национални тим. Љубљана јесте лепа, али не и мени најдража. Леп гест је направио Тито који је послао авион по нас, добили смо повеље и сатове. Златни Шафхаузен, са посветом руски Пољот. Добио сам златну звезду за заслуге за народ, највише цивилно признање, али сам је негде изгубио, а сада бих са поносом носио. Ипак, најлпше успомене носим из Јужне Америке јер смо у Бразилу били други 1963. године. На незваничном првенству у Чилеу били смо светски шампиони, али тај податак мало који новинар бележи. Све репрезентације су играле у Чилеу, од САД, Русије, Бразила, а ми смо били победници. У Уругвају сам изабран за, како се то сада каже, МВП шампионата. Слично је било у Мексику, годину дана касније, на ОИ, па ми је та Америка остала у лепом сећању. По карактеру људи, клими, храни, једноставно све ми је пријало.

О сећањима на Србију Данеу каже:

- Помињете Мишовића, али ту је био Кићановић, у Краљеву Драгојловић, да даље не набрајам.

За кошарку која се некада играла Иво наглашава:

- Кошарка коју смо ми играли била је романтичнија, мало спорија. Када смо ишли у контранапад прва лопта је ишла лево или десно на бека, који је ишао у средину, а двојица центара су мењала места, а сада први играч шутира за тројку. То није добро јер уколико промаши отвара се контра за ривала. Ми смо мало више играли главом, али смо играли спорије, били смо мањи растом. Сада се игра брже, без много размишљања, изгледа се  нема времена за главу и промишљање. Рецимо, 1957. године наш центар Милетић, у репрезентацији, био је висок 1.98 метара. Сада су бекови преко два метра, а центри имају 215 или 220 центиметара, игра се са више кошаркаша у ротацији са законитостима које су и тада важиле. Међутим, тих законитости играчи се данас не придржавају. Потом тренери траже минут одмора, на табли нешто цртају, онако изнервираним играчима који након тајм – аута дају лопту противнику у руке. Џаба сте цртали.

Иво одржава блиске пријатељске везе са људима из Србије, пријатељима, кошаркашима, саиграчима…

- Сада мало мање јер многи нису међу живима... Последњих година пореметио нас је Ковид – 19.

Љубљану многи потенцирају као окидач за експанзију кошарке у Југославији.

- Можда сте у праву, али делимично. За моје саиграче и мене то се десило много раније. Имали сте Кораћа, Ђурића који је у Рио де Жанеиру, СССР – у, дао 32 поена, а резултат је био 61:60 за нас. Дао је више од половине наших кошева. Жућко тада није био расположен, а ја као плеј сам додавао лопте Неци који је поентирао или изнудио фаул. Касније су дошли великани Кића, Праја, Мока, Мирза, па Радовановић, Дивац…Реално касније су селектори имали по седморицу, осморицу играча врхунског квалитета па су били у дилеми кога да уврсте у петорку. Ми смо играли по целе утакмице, мало су нас штедели у првом или другом полувремену.

Актуелно питање је Лука Дончић или Никола Јокић у НБА лиги.

- Јокић је кориснији играч. Дончић је феномен, још је дечко. Радостан сам јер сам имао један разговор са Луком, пре шест година. Тада сам му казао Лука ти све знаш, ти се играј кошарке и Лука то ради. Несрећа, нарочито у НБА лиги, је што се кошарка игра са једном лоптом, а не две. Довели су Ирвинга, много зависи од тренера…

Партизан је у четвртфиналу Евролиге.

- Жељко Обрадовић је одрадио сјајан посао. Баш феноменалан. Па велики Реал су победили, на онакав начин. Ја сам са Жељком пријатељ, волим га као и Партизан. Далеке, 1956. године требало је да парафирам за Београђане, али отишао сам у Олимпију. Са Партизаном имам изузетне односе, волим и Црвену звезду, али признајем више њихове вечите ривале.

Неки савет за крај разговора.

- Остани поштен на свим подручјима живота - поручио је Иво Данеу.