Ђуровић: Како нам је Дражен дао 112 поена

Било једном… Тако обично почињу приче о стварним или измишљеним интересантним догађајима, али овај кошаркашки је истинит 100 одсто иако многи, нарочито млађи, кад причу чују први пут не (по)верују у њу.

На нашу (не)срећу та се кошаркашка бајка стварно десила 5. октобра 1985. кад су Олимпијини кадети, међу којима сам био и ја, поражени у Загребу од Цибоне 77-158 (34-77). За утеху, ако је то за утеху, остала је чињеница да је наш тадашњи идол Дражен Петровић баш против нас постигао 112 кошева. Укупно је гађао из игре 40-60, од чега трице 10-20!

Чињеница да није погодио више од 10 тројки донела ми је тада вредну награду у виду Адидасових легендарних топ тенки.

- Ако ти Дражен не да више од 10 тројки дат ћу ти своје патике - рекао ми је пред пут легендарни играч Олимпије Душан Хауптман, и одржао обећање после утакмице.

Пре детаља са те утакмице подсећање како је до ње уопште дошло. Тај незаборавни доживљај дугујемо заборавности, односно шкртости Радована Лорбека, тадашњег секретара СМЕЛТ Олимпије, како се клуб из Љубљане тада звао.

Направио је административну погрешку јер је закаснио с подношењем захтева за добијање лиценци играча првог тима. Кажу да је коверат предао уместо на пошту, неком пријатељу који је путовао за Београд, а тај је, ваљда, предао коверат у ондашњи КСЈ дан после рока. КСЈ је био немилосрдан, Олимпија је кажњена забраном наступа сениора у првом колу првенства државе.

То нисам никад провјерио код Рада, али јесам му се захвалио за „заборавност” због које смо у Загребу на утакмицу са тада актуелним европским првацима из Атине као кадети дебитовали у ондашњој Првој лиги Југославије. Чак смо, мислим, освојили и бод који се те сезоне први пут добијао за пораз. Допутовали смо практично са кадетским саставом у којем смо били само тројица 1968. годиште, док су остали били још млађи.

Јуниори, наиме, нису могли да буду пријављени, јер их клуб тада није ни имао пошто се баш са мојом генерацијом поново почела стварати пирамида.

Лорбека смо пред пут у шали питали која је премија за победу, а он нам је рекао:

- Ако добијете, бирајте свак ауто по жељи!

„Клинаца је било девет”, гласио се наслов дан после те утакмице у “Спортским новостима”. Незаборавни Дражен поставио је нови рекорд у постигнутим кошевима са 112 поена. У Загреб нас је стигло само девет, јер један није дошао на утакмицу (Милутин Решетаревић). Разлог је врло бизаран: напио се дан раније од среће што ће играти против Драженове Цибоне и један од тренера, Змаго Сагадин, није дао зелено светло за утакмицу каријере и укрцавање у бели комби! Друга два тренера су била двојица Јанеза. Познатији Дрварич, који је са Сагадином био појачање из сениора, и наш кадетски тренер Мунда који нам је пред ту историјску утакмицу рекао како ћемо играти у 1. колу против европских првака, а ми полудели од среће.

Сећам се да су нас ловили за брзо фоткање за лиценцу Прве лиге, јер је за млађе категорије то било могуће и касније од сениора, па смо на ту фору и регистровани.

- Нема изјава новинарима пре текме, нити на полувремену, после радите шта хоћете - у свом стилу нам је припретио Сагадин, и већина нас га је наравно послушала.

Али не и Матјаж Стрмоле – Стрми, који је био нешто као наша маскота генерације, и који је за време утакмице једном пао па се из свег гласа продерао да хоће да га подигне баш Дражен. Сви смо му се насмијали, али Дражен му је пружио руку након чега Стрми десет дана ту руку није опрао!

- Нема шансе да оперем руку - тврдио је сав поносан.

Шта је изјавио на полувремену за неку ТВ не знам, али се сећам да смо ми остали слушали Змагу и избегавали новинаре пре текме, а после првих 20 минута кад су ти исти са ТВ прво „напали” Дага Краља, он је само одмахнуо руком. То није спречило Стрмија који се сам понудио рекавши:

- Јел могу ја, јел могу ја.

Опет смо се смијали, али само до свлачионице где смо брзо ућутали пред тренером Сагадином који нас је стрељао очима.

Након утакмице гледаоци су нас лепо поздравили и јако пљескали, као да смо победили ми, па смо их поздравили на средини терена. А, да. Кад смо повели са 2:0 и 4:2, наш капетан Грегор Стражишчар с клупе је викнуо:

- Имамо их!

Убрзо нам није било нимало до смеха, јер се машина звана Дражен лагано загријавала.

У малој дворани загребачког Дома спортова имали смо прилику играти против најбољег играча првака Европе. Мало ли је? Јесте да су остали асови Цибоне већином седели на клупи. и да их тренер Жељко Павличевић није убацивао. Али шта би дали многи садашњи клинци да играју званичну текму пред пуном двораном. и то у гостима. А нама се то стварно десило и памтићемо доживотно.

Иначе, 112 је европски телефонски број за хитне случајеве. Позива се да би се контактирале хитне службе (хитна медицинска помоћ, ватрогасци и полиција), у свим земљама Европске уније и шире. Увођење система 112 је обавеза свих земаља ЕУ од 1996. године, а управо тај број мени лично је и синоним са којим живим сваког (гле случаја и још једне подударности због датума из 2000. и демонстрација у Београду) 5. октобра. Тим сам бројем, ни крив ни дужан, скупа са саиграчима из кадетског тима Змајчека обележен до краја живота. Колеге са свих страна сваке ме године (највише баш на тај дан) зову због тих бројки.

„Овом словенском новинару Дражен је убацио 112 кошева!” Такав је наслов у једном свом чланку посвећеном Драженовом рекорду а у вези мог свакогодишњег сведочења ставио хрватски колега Владимир Радичевић. Он би на квизу о легендарном Дражену Петровићу био велики фаворит јер је о њему (на)писао књиге. Ми остали кошаркашки заљубљеници знали смо о нашем идолу Дражену већ тада, а наравно и касније, пуно. Тачно се сећамо гдје смо били и шта смо радили оног трагичног 7. јуна 1993. кад смо сазнали шта се десило на аутопуту Нирнберг – Минхен.

Био сам касније у Загребу и на погребу, а на месту погибије више сам пута и ноћу знао стајати са (својом) акробатском групом, светским Жапцима када смо деведесетих крај сваке недеље путовали у неки немачки град на наступе стритбола.

О тим доживљајима неком другом приликом, а сада да се вратим на ту фамозну утакмицу са европским првацима за које најбољи (Чутура, М. Накић, Кнего, Араповић, Цвјетичанин…), готово нису ни играли, већ су само сједили на клупи док нам је Дражен неуморно трпао кош за кошем, да би коначно стао на 112.

Иако је пре текме обећао да ће изаћи већ код срушеног дотадашњег 24 године старог Кораћевог рекорда (када је Жућко као играч ОКК Београд загребачкој Младости 1962. године убацио 74 поена) Дражен није одржао рећ! Ко га је знао то је и очекивао – какогод сад то ружно звучало. Глад за кошевима је код њега била већа од сажаљевања клинаца. И ко би му то тад замерио? Ми који смо му служили као врећа за напуцавање му сигурно нисмо ни тада, а још мање сад. Како бисмо и могли када смо били учесником те историјске, за многе кошаркашке „спрдачине”, али која је, бар по мени, чак и више него нашег идола „прославила” нас.

Доказ за то је и непознати број обнављања успомена на тај догађај којег смо већ толико пута препричавали, да је бар за мене и судионике то била животна утакмица како год смешно звучало. Публика је сваки поен Петровића прослављала гласно, а кошеве које су постизали остали играчи Цибоне пропраћала звиждуцима.

Нас су више-мање пуштали, па смо постигли лепу бројку коју те сезоне против њих у домаћем такмичењу није постигло више од пола лиге.

Критика у фазону, да се Дражен иживљавао над клинцима стоји, иако је и нама као „жртвама” лакнуло кад је већ пет дана касније на европској утакмици за Куп Кораћа Задранин Зденко Бабић против неких Кипрана дао 144 коша. И то против сениора! Како нам је тек била легла изјава Александра-Аце Петровића који је тада у свом стилу рекао:

- Па ваљда су кадети Олимпије бољи од тих Кипрана.