Српкиња исписала историју румунског рукомета

Катарина Крпеж Шлезак, ушла је у историју румунске лиге као играчица која је постигла највише голова - у једноj, дебитантској, сезони - укупно 264, само у Лиги - 252, а нашла је место и у идеалној постави на крају такмичења. Голгетерску причу са Крајовом отворила са 16, а закључила са 14 погодака.

Чиме се храни, шта ради, па је у 36. години, и даље толико добра, питали су се вероватно многи док је некадашњи капитен Србије, сребрна дама из Београда од пре десет година, вицешампионка света, сада и мама трогодишње Тимее, неухватљиво јурила тереном, неуморно решетајући мреже.

- Одлично ми је у Крајови – уз смех одговара Катарина - Уживам. Тренинзи су супер конципирани тако да се осећам свеже. Немам више 25... Не осећам се старом, да се разумемо, али ми није потребно ни превише напорних тренинга. Тренер то лепо дозира и прија ми такав начин рада, одговара тај ритам. Тип сам играча који игра добро кад је лига добра, не могу да одржавам форму само тренинзима.

Оно што је изузетно важно, уживате и потпуно поверење тренера Богдана Бурчее?

- Имам слободу да ускочим и из малог угла. Оправдавам то играма. Мада, на почетку није ишло тако добро. Нисам имала добар проценат шута у припремном периоду. Дошла сам као појачање, а нисам могла да се „упишем” и почела сам да размишљам, да ли сам још за рукомет. Али, ту ме је Бурчеа „купио” као тренер рекавши смирено да зна ко сам и колико могу и да се само опустим, све ће доћи на своје. Тако је и било, прва утакмица у првенству и 16 голова. Кад знам да имам то поверење и разумевање могу да се опустим и играм.

Да ли сте на некој утакмици постигли мање од десет голова?

- Можда на једној или две.... Ово је била баш моја сезона, вероватно јер сам била жељна такве лиге, породица, супруг и кћеркица, су са мном, долазе и на тренинге... Срећна сам, испуњена, лига је квалитетна. Све се некако поклопило. Подсећа ме на време док сам играла у Мађарској...

Тамо сте три пута били краљица стрелаца у дресу Ерда, на Европском првенству 2018. приде, у Румунији сте већ исписали историју?

– Нисам уопште размишљала о томе да ли ћу бити први стрелац иако су ми то стално напомињали. Нисам се оптерећивала, али је лепо ући у историју поред таквих играчица. Срећна сам, поготово што, кад играч уђе у неке године, то се не очекује. Међутим, године немају везе с тим. Новак Ђоковић је то показао, Андреа Лекић и Драгана Цвијић које су играле финале Лиге шампиона такође. Дакле, све је само до воље, жеље да помераш границе, даље се доказујеш.

Фантастичан пример и надахнуће за млађе генерације?

– Мада, и ту се доста тога променило, није као у наше време. Младима је све доступно и задовољавају се тиме што имају. Не мислим ту само на Србију. Код нас је специфична, тешка ситуација, па су и играчице свесне да, ако желе нешто да постигну морају много више да раде. У другим земљама гледам играче који много тога имају – на извол’те, нису свесни тога, нити цене колико бисмо, можда, ми, већ се задовољавају тиме. Али, увек има и оних који гину, труде се да достигну што и ми. У Мађарској, Русији, Словенији, Румунији млађе категорије имају све - лепак, патике, опрему, као и ми у првом тиму, а у Србији се с тим мучи и сениорска екипа... Можда због тога става у надолазећим генерацијама неће бити у тој мери добрих играчица.

Осим код Данкиња или Норвежанки…

– Скандинавија има свој систем који „гура” годинама. То ми се страшно допада, стално исплива нека играчица, попут Рајстад, жена је феномен. Њима је то помало и у генима, научени су да функционишу у том режиму. Разговарала сам о томе и са Данкињом, Мелани Бак, која је играла са мном. Код њих оно што тренер каже, то је - само рад, рад и дисциплина.

Сезона за вама била је нека врста растерећења у односу на претходне?

– Јесте, јер сам у Криму играла добро док год је било јаких утакмица. Тамо странкиње готово да и не играју домаће такмичење, а кад се чека на Лигу шампиона два месеца не може да се очува форма. Заправо, ја нисам тај тип играча, док неко може и без тренинга. У Ростову опет (првој сезони после порођаја) нисам играла превише и никако нисам успевала да се вратим на онај мој ниво. Чекала сам клуб у коме ћу играти, имати јаке утакмице, да се вратим на оно што сам била, уживам у игри и добро се осећам на терену. Имам још годину уговора са Крајовом и договор да, ако пожелим да одем, то могу. Било је одличних понуда, вагала сам, али сам на крају решила да останем јер су били сјајни према мени и породици, а и једино сам крило и нисам хтела да их оставим на цедилу.

Сезону сте завршили као седми, какав је план за следећу, играћете са још три наше играчице, Јованом Рисовић, Бојаном Милић и Катарином Бојичић?

– Биће нас укупно девет са наших простора, четири Српкиње и Црногорке и једна Хрватица. С једне стране ми је то сјајно, али опет, видећемо какоће се та комбинација показати. Те девојке које долазе, мање- више познајем, радне су. Председник клуба каже да га сви питају зашто доводи толико балканских играчица… Чак размишља и о кондиционом тренеру из Србије. Претходне сезоне смо имали проблема, повреда, играло је практично нас седам, а сад ће их бити доста, поготово бекова који су навикли да играју и тренеру неће бити лако да избалансира све то, распореди минутажу.

Планови за следећу сезону?

– Циљ је излазак у Европу, повреде су нас омеле да то учинимо већ ове. Имаћемо добру екипу која може да се носи са свима. Волела бих нешто и на том плану да освојим, пошто нисам Лигу шампиона, било би лепо за крај каријере. Волела бих да поновим овакву сезону.

Ко конкурише за врх, осим уобичајено Рапида и Букурешта?

– Браила, Бистрица… Биће изазовно, много је странкиња и супер је што, колико год неко имао јаку екипу, свако сваког може да победи. Тарг Жију је, рецимо, као новајлија, изненадиo скоро све, ушao у финале купа, иако је Бистрица била већ виђена ту. Дакле, улазиш у проблем, ако се имало опустиш и са последњим на табели. У међувремену су променили правило да на терену морају да буду минимум три Румунке, у супротном се плаћа. Сад ће то променити због великог броја страних играчица, али зато сваки клуб мора да има и другу екипу која би играла у другој лиги да не би репрезентација била на губитку. Ако немаш други екипу плаћа се папрена казна – објашњава Катарина.