Анђушић не жали због суза: Десет година у две секунде

Млађи се најјаче радују, али не заигра им глас, нити се пусти суза. Ваљда мисле да ће увек бити тако. А неће баш увек.

Старији, опет, или знају какав је осећај, или су, једноставно, у тим играчким годинама које отежавају срцу да заплеше у грудима.

Данило Анђушић је рано ставио злато око врата, рано покупио МВП признање и имао прослављене трофеје, а опет је као искуснији играч упознао вероватно највећу кошаркашку радост. Поглед на све те прескочене препреке које су га спречавале да буде ту где је у овом тренутку, почео је у једном моменту да се мути. Од суза.

- У две секунде ми је кроз главу прошло десет година. Нисам очекивао, али кренуло је тако – сећа се 32-годишњи бек доделе награда, када је у наручју држао млађег сина, „огрнут“ слављеничким конфетама и загрљајима, док су емоције куљале из њега.

Давно је била 2012. година када је, као новајлија у Партизану, одиграо финале Купа на МВП нивоу, а онда у (нажалост) незаборавној утакмици у Железнику прославио и титулу првака државе.

- У међувремену постанем два пута отац, одем од Евролиге, преко Пољске и других лига, поново до врха. И зато ме је стигло када смо освојили ову АБА лигу. Ухватило ме је у две секунде неспремног. Свих десет година, не само кошаркашких, већ и приватно. Све што се дешавало сада је испливало, посебно јер је ово трофеј са мојим Партизаном. Баш ми је било емотивно. Прво на терену, а после и када сам давао изјаве за медије. Баш у тренутку кад су ме новинари питали колико ми значи, додали су ми Уроша у наручје. Тешко ми је било што супруга Ивана и Филип нису били ту и кренуло је. И да се зна – не жалим.

На чему и да жали овај сјајни шутер који је као ко-капитен уз Кевина Пантера прегурао луду сезону са Партизаном. Историјску.

- Сваки трофеј који сам освојио има посебно значење. Први су ми драги јер су - први. Освајао сам са млађим категоријама злата, трофеје као професионалац и сви заузимају посебно место у мом срцу. Међутим, сада је прошло десет година и за то време сам прошао много тога. Само моја породица и најближи пријатељи знају шта се дешавало и колико ми је баш оваква сезона значила. Зато је и трофеј, са мојим клубом, нешто непроцењиво. Сада имам поју породицу, двоје деце и, што би рекла моја жена, Ивана: „Наш први заједнички трофеј!“ Зато је најзначајнији.

Данило, чистећи главу шетајући уз Јадранско море после шампионског славља, додаје:

- Посвећујем трофеј Филипу и Урошу, наравно и жени Ивани, који су увек ту уз мене на свакој утакмици. Они ми пружају велику снагу, у тешким и лепим тренуцима. Овај пехар је за њих.

Тата Анђушић је некада био мали Данило који је из Хемофарма стигао у Партизан и почетак је био бајковит. Питамо га да ли је тада могао да помисли да ће трофеји бити реткост у наредној деценији за њега.

- Мислиш да ће увек ићи тако, глатко, све баш како си замислио. Одједном те погоди пет хиљада других ствари које ниси могао ни да сањаш. Свако има свој пут, свако другачији. И дефинитивно ниште не иде глатко. Ишао сам по разним лигама, говорили су људи да је то мој ниво. Али, стварно сам увек веровао у себе, уз подршку брата, мајке, оца, после жене, деце и најближих пријатеља. Сви су веровали да ћу се вратити на највећи ниво. И то се после неколико година десило. Зато, после свега, освојити овакав трофеј је посебан тренутак. Тешке и неочекиване ситуације нас обликују у сваком смислу. И ја сам захвалан на свему. Из ове перспективе то је нормално. Из таквих тешких тренутака само најлепше може да се деси, ако успеш да се издигнеш.

Микро-пример ових Анђушићевих речи је и сезона Партизана. Пад у једном тренутку после којег је пласман у плеј-оф деловао као сан, онда најбоља кошарка у Европи, корак од фајнал-фора, нови пад, мучан почетак доигравања АБА, 2-2 у финалу после 2-0 и, коначно...

- Сви су мислили да смо готови, да не можемо ништа да урадимо у Евролиги и АБА. Многи су сумњали, али смо ми веровали да смо посебна група људи, да можемо много. То се показало. Само да верујемо.

Партизанова историја је богатија много већим успесима од једне освојене АБА лиге. Међутим, на неки начин, утисак је да је ова сезона црно-белих историјска – рекорди по броју гледалаца, еуфорија, прекид поста, тренерско име, играчи...

- Ја овакву еуфорију нисам доживео, а био сам у клубу и у неким прошлим, лепим временима. Послали смо дивну слику, представљали клуб и земљу на прави начин, показали да смо феномеалан бренд који нуди много тога лепог. Разликовали смо се. За мене лично ово је била најбоља атмосфера и склоп у свлачионици. Та хемија се осећала на сваком кораку. Зато ми је много драго што смо освојили и поново постали најтрофејнији у АБА лиги.

Анђушић застаје и завршава:

- Ово је једна од најбољих екипа у историји Партизана. По много чему. Овај клуб је имао велике успехе. И Партизан је изнад свих и изнад свега. А ова сезона ће се памтити.

Осећања не знају за године. Само чекају тренутак када ће да испливају. Емоције је тешко зауставити. А и зашто би неко то пробао?