ЛИЧНИ СТАВ: Колико заслужујемо, толико и имамо

Пише: Игор Јагличић

У свим аспектима јавног живота важи правило да вас прати (и поштује) онолико људи, колико то заиста заслужујете. Тако је у политици, али и музици, на филму, у позоришту, спорту... Верујемо да је исто и у одбојци.

Можда ми, који мало више пратимо овај трофејни спорт, сматрамо (необјективно) да је на мечевима Светске лиге у Нишу и Новом Саду требало да буде још нека хиљада гледалаца више, али, у овој и оваквој Србији, дефинитивно то је реалност.

И она није тако црна. Напротив, нешто више од четири хиљаде гледалаца и на једној, и исто толико на другој утакмици против најслабијег ривала у групи, селекције Бугарске.

Да је по историји, континуитету резултата и примереном понашању, мушка одбојкашка репрезентација, имала би на сваком мечу пуне дворане. Шармантни, згодни, неугодни, прави борци... Све то су били, али су и сада, чланови велике „плаве чете“, која је, макар многима и сметало, по том надимку и данас препознатљива у свету.

Враћамо се трибинамана, причи о публици, заправо о ономе што виђамо у одбојкашким дворанама, када игра селекција Србије. Нема ту навијача који долазе „да буду виђени“, вероватно није у фазону гледати одбојкаше, као неке друге наше спортисте. Ту су дечаци и девојчице, узраста до 16-17 година, у две речи - будућност Србије.

Родитељи их са задовољством и без икаквог страха пуштају на одбојкашке утакмице, а лепо је знати и то што су Атанасијевић, Урош Ковачевић, Јововић, Лисинац, Ивовић, данас узори најмлађој популацији у нашој земљи.

Разноразне, заиста сјајне акције Одбојкашког Савеза Србије у последњих неколико година, успоставили су неку чудну везу између наших најбољих одбојкаша и одбојкашица, који са поносом, широм планете, носе дрес са заставом Србије и њихове нове, вероватно и најмлађе публике на планети.

Њихов уздах и врисак, током утакмице, су најискренији могући, а када видите колико је потребно играчима Србије да после меча напусте дворану, све вам буде јасно. „Љубоморни су и Бугари“. Бар тако пише на једном њиховом интернет порталу.

Зато би било лепо да у петак и недељу, на трибинама не буде места „ни за иглу“. Да на тај начин наградимо ове сјајне момке, и да им помогнемо у намери да својим препознатљивим колективним духом и огромном енергијом „спрже“ моћне Американце. Зато сви у петак и недељу у СПЕНС и Пионир. Ако ништа, биће то још једно прелепо одбојкашко вече. За памћење...