КОРАЦИ - Не пуцајте у Јокића

Од хероја до издајника. Од поноса до разочарања. Милион тешких квалификација, чак и питање „зашто смо се будили у четири да бисмо гледали тебе и Денвер“? Као да је Никола Јокић било кога терао да напрасно заволи НБА и ничим изазван постане навијач Денвера... Као да је битно селекторово објашњење да Никола Јокић није спреман да преузме одговорност!? И да ли је то што је прихватио одговорност амнестирало селектора од грешака. А било их је и раније и недавно кад је процењивао да ли је Никола Јокић наш најбољи кошаркаш свих времена!

Никола Јокић, дефакто јесте најбољи кошаркаш Србије, вероватно и свих времена, колико год то звучи претенциозно и неупоредиво с некада виртуозним способностима Драгана Кићановића, Александра Ђорђевића или Предрага Даниловића на пример. Можда горостаса са севера Бачке не би било међу репрезентативцима ни да су Даниловић и Пешић излепили билборде по Србији „Јокић је најбољи свих времена“, али да су одговорни због његовог „ЈОК“ – јесу. И још одговорнији јер је нација јуче поново закључила да је само Василије Острошки Велики – а да је Мицић био и остао „мали“ чак и са МВП Евролиге знамењима и НБА признањима у виду уговора са Оклахомом.

У нестварном одстрањивању из репрезентације капитена Милоша Теодосића и дегутантним порукама људи из његовог окружења упућених селектору због запрепашћујуће одлуке и немуштих образложења, сви заједно поверовали смо да тај потез и није толико лош јер ће Василије дефинитивно показати да је велики... И поново грешка у корацима и недвосмислен закључак: Србија се због њега наредних година сигурно неће будити ноћу... А тек због Николе Калинића, ако буде морала – спаваће и после вечерњег дневника.

Јер, ако је Никола Јокић преморен и исцрпљен, с уговором у НБА тежим од вредности комплетног спорта у Србији, ако је Василије Мицић незалечен и у страху да се не повреди пред изазовом каријере, шта је с кошаркашем чијих се уметничких остварења на интернету стидела Србија а због ставова о неким историјским вредностима питала: „да ли је овај човек при чистом разуму“??!

Зар било ко треба некога да моли да игра за репрезентацију и бори се у дресу с државним грбом у који се колико до јуче клео?

Зар колико данас не би требало да се окренемо онима које не морамо да молимо да репрезентују државу у којој су рођени и који поносно као Богдан Богдановић истичу да им је част играње за Србију!?