Колубара: Немогуће је двапут одговарати за исту ствар

Одлука Скупштине Заједнице Супер и Прве лиге да одузме лиценцу Лазаревчанима и казна Дисциплинске и етичке комисије ФСС о избацивању у Српску лигу, синоћ су иницирали саопштење Лазаревчана:

„У дисциплинској пријави нема тачног навођења чињеница – нема описа наводног дисциплинског прекршаја, нема предложеног, нити приложеног ниједног доказа, пријава се односи на утакмицу за коју је Колубара већ санкционисана, само је сада квалификација прекршаја друга – сада је реч о чл. 80. Дисциплинског правника ФСС. Ово је супротно основном начелу – ne bis in idem, тј. немогуће је да Колубара два пута одговара за исту ствар.

- Иако је реч наводно о прекршају по члану 80. ДП ФСС, нису чак ни споменуте нерегуларности за које се Колубара сада терети, нити су специфициране по тачно одређеној одредби прописа ФСС који је наводно прекршен.

- Одлука Дисциплинске и етичке комисије је логични и казнено-правни апсурд – одлука којом се покреће поступак, али се истовремено и кажњава Колубара, отелотворење је зле намере човека који је председавао и комисијом која је раније донела првостепену одлуку. Иван Николић овај пут прави малициозну конструкцију и под „суспензију” подводи дисциплинску меру враћања у нижи ранг такмичења (што су, иначе, две различите и неспојиве ствари), само да би поступак спровео као хитан и онемогућио Колубару да учествује у поступку, онемогућио јој право на одбрану у сваком смислу, ускратио је за право на правно средство, што је и кривично дело.

- У одлуци Комисије, у ставу 3) изреке, Колубари је изречена „суспензија” враћања у нижи ранг такмичења (нижи ранг од оног у ком се клуб такмичио у време изрицања казне или враћање у најнижи ранг такмичења). Оваква је одлука је незаконита и сама себи контрадикторна. Она представља одлуку испод сваког професионалног стандарда, из више очигледних разлога:

1) Суспензија није исто што и мера враћања у нижи ранг такмичења, ово су два супротна појма по процесном тренутку када се изричу. Враћање у нижи ранг такмичења је дисциплинска мера прописана чл. 7. ст. 1. тач. 4 з) Дисциплинског правилника и као свака дисциплинска мера заправо представља санкцију, која се, логично, изриче на крају дисциплинског поступка, тј. након извођења доказа, правилног и потпуног утврђења чињеничног стања, у ком процесном стадијуму једино и може да буде изречена и адекватно одмерена. Јасно је да су све мере наведене у члану 7. Дисциплинског правилника заправо санкције које се изричу на крају дисциплинског поступка.

Наведени закључак се као једини исправан и тачан може извести и из саме формулације ове дисциплинске мере – враћање у нижи ранг од оног у ком се клуб такмичио у време изрицање казне – дакле, ова мера се мора изрећи једино и искључиво заједно са изрицањем казне, што у конкретном случају није случај, јер је поступак тек покренут, а доказни поступак није ни започет ни спроведен. Чак и члан 80. Дисциплинског правилника ФСС у последњем ставу наводи да се клуб за исти може КАЗНИТИ враћањем у два ранга нижи степен такмичења, или враћањем у најнижи степен такмичења, али то су казне, које се изричу на крају дисциплинског поступка и по свим правилима доказног поступка и одмерења казне, дефинитивно се не могу изрећи на почетку поступка и подвести под „суспензију” са којом немају – ама баш – никакве везе.

2) Иначе, самим чланом 7. ст. 1. тач. 4. Дисциплинског правилника суспензија уопште није прописана као дисциплинска мера која се може изрећи клубу. Суспензија на коју се Комисија позива подразумева, ако би се стварно применио чл. 137. ДП ФСС, суспензију у случају да клуб у остављеном року на позив надлежног органа не исплати одређену новчану казну или обавезу према другом клубу, органу, играчу или фудбалском раднику насталу у вези са спортским односима, о чему у конкретном случају нема ни назнака.

3) Ни у једном делу ДП ФСС, нити било ког другог прописа ФСС, није стављен знак једнакости између суспензије и мере враћања у нижи ранг такмичења, нити је тако нешто могуће. Суспензија подразумева одређено ограничење или ускраћивања од права, у случају да конкретне околности случаја оправдавају да мора хитно да наступи. Правно и логички посматрано, није основано, нити оправдано, а ни могуће уопште изрећи Колубари суспензију за утакмицу која се одиграла 01.05.2023. године, пре готово 3 месеца. Ово посебно имајући у виду да је Колубара претходно већ санкционисана. Нигде чак ни не пишу конкретне околности које наводно постоје и услед којих би права других, услед неизрицања суспензије, била угрожена и прекршена. То је суштина изрицања суспензије, о којој овде нема ни говора.

4) Изрека Одлуке је у ставу 3) очигледно неизвршива, јер садржи неодређену формулацију – да се Колубара враћа у у нижи ранг такмичења од оног у ком се клуб такмичио у време изрицања казне или да се враћа у најнижи ранг такмичења? Неспорно је остало нејасно у који се то ранг такмичења враћа Колубара – да ли у Прву лигу Србије као нижи ранг од тренутног, или у најнижи ранг такмичења? Изрека Одлуке је неподобна за извршење, јер садржи неодређено наређење, које је алтернативно предвиђено, без било каквих даљих појашњења, о чему г. Николић вероватно није стигао да размишља када је само преписивао формулацију из прописа.

5) Одлука не садржи разлоге о одлучним чињеницама, нема све обавезне елементе – не садржи утврђено чињенично стање, не садржи набројане доказе који су изведени, као ни адекватну свестрану оцену тих доказа да би чињенично стање уопште и могло да се утврди (када ниједан доказ од носиоца доказне иницијативе није ни предложен, нити до доношења одлуке изведен). Паушално наведене формулације које оправдавају ову небулозну конструкцију су потпуно нелогичне – да је пријава поднета неколико дана пре почетка такмичења, да је суспензију предложио подносилац пријаве и да су по мишљењу подносиоца пријаве прекршене и неке одредбе Етичког кодекса ФСС?! Разлози наведени у образложењу су довољни за закључак о томе да Одлука суштински ни не садржи образложење! Време подношења пријаве и наводна кршења Етичког кодекса која нису предмет поступка (нити постоје!) испадају ирелевантне категорије, при чему је сасвим јасно (или би требало да буде) да мишљење подносиоца пријаве, др Мирослава Севера, хвала Богу, није доказ у поступку.

6) Наглашавамо да ни „тежина прекршаја” из члана 80. ДП, која се спомиње у Одлуци, не оправдава изрицање суспензије. Невезано за то што се никакви обриси самог прекршаја не назиру у Одлуци, у смислу тачних чињеница и доказа, из чега би Колубари уопште и могло да буде јасно од чега се брани, истичемо да су за прекршај из члана 83 ДП прописане строже санкције (при чему ниједан клуб ни за овај прекршај никада није био суспендован).”