Између суза и поноса, стиснуте песнице и зуба да не крене лавина после изгубљеног финала. Ината и погледа ка ривалу кроз мрежу... Са овим емотивним ролекостером се борила и Јована Стевановић, чувена „Јоле“ са бројем 15 у плавом дресу, током великог финала 33. Европског првенства, пораза од Турске, потом доласка у њен Београд.
Стоји и даље та горчина, али у знатно мањој мери. И као и увек „велика“ Јована, оставила је осећања по страни и у разговору за Спортски журнал причала о свему, доживљају финала, поразу, коментарима, плановима у Кини, „генералима после битке“....
Колико Вам и да ли сметају позиви новинара у овом тренутку?
- Искрена да будем, лично ми не сметају. Схватила још од млађих дана да су новинари саставни део наших каријера. Без наших прича и медија који се интересују за наш спорт, не бисмо ни ми постојали као појединци, ни наш спорт. Иако смо и уморни и потрошени, мислим да увек треба да се одвоји време за седму силу – почела је разговор Јована Стевановић.
Сви су „генерални после битке“, сугестије шта сте могле боље, Турска је имала једну Мелису Варгас?
- Не читам ни позитивне коментаре а тек негативне, ни не отварам. Сматрам да свако ко изађе на терен да максимум. И када се освајају златне медаље, у сваком моменту може боље да се одигра, и блокира, прима, пуца. У финалу, можда је Турска играла боље у неким кључним тренуцима. Не знам. И даље сам става да смо оставиле не срце, све што смо имале. Да је могло боље, било би боље. А Мелиса Варгас, изванредно је одиграла утакмицу, све честитке нема шта.
НЕ СКУПЉАМ СРЕБРО И БАКАР
Да ли је остало сребро око врата или је завршило у рукама после церемоније?
- Признајем, одмах сам га скинула. Волим да кажем, не скупљам сребро и бакар – нашалила се Јована, али крајње искрена у одговору.
Шта су можда ривалке у борби за злато имале, а Србија није?
- Тешко питање. У неким моментима су можда имале више енергије у кључним моментима, мислим на екипну. Играчки, резултатски, ништа! Статистику не гледам. Имали смо и ми падове, имали су и оне, изванредне акције са обе стране. Одлично финале.
Како Вам је пошло за руком да не плачете?
-Нисам се дала! Била сам и тужна и бесна истовремено. Са друге стране, да смо све учиниле што смо могле, јесмо. Немамо за чим да жалимо. Чак и сада бистре главе, закључак је један, утакмица је била сјајна.
Тренутак који бисте издвојили, или утакмица?
- Кључни, цела утакмица са Холандијом. Била је напорна и енергетски и физички. Спремиле се јесмо, али такав отпор нисмо очекивале. Доказале су каква су екипа освајањем бронзе, победом над прваком Италијом. А баш тренутак, када смо се окупиле и рекле - сада крећемо. И нисмо стале до краја. То имамо само ми. Не играш за себе, играш за ону до тебе, за тим.
Где је сребрна медаља завршила?
- Код мојих родитеља. Мама је направила дивну витрину у мојој соби, ту сам је паркирала. Имам и ја своју ризницу, али нека је тамо.
Да ли је и шта тата Горан Плави Стевановић рекао?
- Немој да си разочарана, тужна. Ви сте генерација која осваја медаља, колективни спорт који никад није разочарао. Цела породица је увек и само подршка, поготову када имате спортисте у кући (смех)!
А селектор Гвидети екипи, ако можете да откријете?
- После финалне утакмице ствар коју увек истиче, да је поносан на нас и да никад није радио у екипи у којој влада толика слога!
Ближи се петак, полазак у Кину на олимпијске квалификације, последња и најважнија мета овог лета?
- Слободни смо до тада. Имамо тог дана један тренинг пошто путујемо у поподневним часовима, а до тада сваки дан, барем ја користим да мирујем да се одморим максимално. Путујемо максимално мотивисане, концентрисане у жељи да се прво вратимо корак уназад и видимо шта свака од нас може боље да уради. Можда и није лоше да нам се овако нешто десило. Некада и злато зна да уљуљка. Сваког противника схватамо озбиљно, ту је једна Канада која је све боља, Кина, домаћин, да не трошим речи, Холандија која је показала квалитет, Доминиканке које су нас добиле у Лиги нација. Само да пронађемо прави баланс и почнемо јако од старта.
После Светског првенства 2022. године и одбране злата, Јована се попела на балкон Скупштине града и пожелела да се са истог места поново чују аплаузи, да се слави. Сада је у истом духу, кратко али моћно:
- Србија у срцу, Балкон у мислима!
Место окупљања најбољих у Старом двору, за светске шампионке већ је постало малтене као друга кућа. И тај исти Балкон јесу заслужиле и „чувају га“ сваке године Јована Стевановић, Маја Огњеновић, Тијана Бошковић, Бојана Дрча, Ана Бјелица, Мина Поповић, Маја Савић, Теодора Пушић, Александра Јегдић, Бианка Буша, Катарина Лазовић, Сара Лозо, Александра Узелац и Хена Куртагић, две тинејџерке, али већ младе звезде које су и дочекале и оправдале својих „пет минута“.
ЛЕЂА БОЛЕ, ЈЕДВА САМ ХОДАЛА
О повредама и болестима се ћутало. Јер, када не крене како треба, било би да „златне“ траже алиби. Али то за овај тим не важи. Јер, од Маје Огњеновић, која је болесна одиграла и полуфинале и финале, Александре Јегдић, која је ушла да помогне у финалу... Јована Стевановић је морала да паузира у нокаут фази због бола у леђима. Изашла је на загревање са појасом, али је ћутала. Камерман је „открио“?
- Ушла сам против Мађарске, требало је да одмарам, али игром случаја морала сам да помогнем екипи да победи. У том моменту, крајем трећег сета, осетила сам бол, као да ми је неко нож у леђа зарио. Јутро после, нисам могла да се умијем, савијем, једва сам ходала. Кренуле су терапије по четири сата су трајале, нисам тренирала. Хвала Богу после четири дана, пети сам већ била добро. На ред је дошла осмина финала, селектор није хтео да ризикује. После је све дошло на своје место.
И ПОСЛЕ ТУРСКЕ ТУРСКА
Спремна је Јована за нову, али клупску епизоду у Турској, и то баш са Тијаном Бошковић, иконом Езачибашија у истом тиму. За блокера Србије пробијање леда у овој земљи.
- Једва чекам ново искуство. Одбојку у тој земљи баш поштујем, њихове играчице такође. Од свих наших девојака које су играле тамо, чула сам како је сјајан живот, да је Истанбул прелеп. Ето, и то првенство да искусим, да играм напокон са Тијаном у клубу. Очекујем прелепу сезону, поготову што ће тек сада одбојка да буде још цењенија јер је, а мислим да сам добро чула податак, ово злато женске селекције, прво у историји у екипним спортовима. Бољу годину нисам могла да одаберем (смех)
КОШАРКАШИ, НЕВЕРОВАТНИ СУ!
Прати Јована све спортове, иако је уз одбојку, фудбал увек „на менију“ Сада је у фокусу Стевановића кошарка и успех селекције Србије на Мундобаскету.
- Сви смо поносни на њих и само нека гурају даље. Оно што се десило Бориши Симанићу. Јако тужна вест, била сам потресена искрено. Али када сам видела како момци играју, и за њега, какву енергију имају, најежила сам се. Велики људи, велики играчи, која год да су имена у тиму. Невероватни су и желим им срећу и за ривала кога они желе у полуфиналу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
