Шампиони не верују сузама

Више од самог финала, више од демонстрације силе сјајне селекције Пољске пред крцатом двораном у Риму,  победе 3:0 над сада бившим шампионом Италијом, прославе уз пехар првака Европе, чињенице да је на исти дан али после 22 године и као селектор освојио Европско првенство.

Емоције, сузе и слика како грли супругу Сташу, синове, породицу. То је кадар који је обишао свет, јер маестра Николу Грбића ретко кад, готово никад, не можете да „прочитате“. Тако је научен, васпитан, такав је његов став, а поновио га је и после историјског злата за Пољску у Лиги нација. Истакао је тада:

- Нисам еуфоричан. Не волим тако да славим.

И ту је млађи од браће Грбић дао одговор на сва могућа питања, зашто у општем трансу црвено-белих, своју срећу дели на другачији начин. Дакле, без еуфорије и хистерије.

А у ту суботу, 16. септембра 2023, године у „Палати спортова“ у „вечном граду“, тренутак пре свечане церемоније, Никола је кренуо ка публици, пратила га је камера, чврст загрљај са најмилијима, сузе и прекривено лице. Овог пута емоције су биле јаче и од несаломивог Николе.

-  Нисам плачљивац, али испало је тако. Немам времена за емоције током меча. Размишљам само о томе шта треба да радимо на терену – у свом стилу објаснио је Никола пољским новинарима после финала.

Подигао је пехар који су му донели играчи, поново без помпе, док је до њега стајао Себастијан Швидерски, председник Федерације Пољске. Ипак, загрљај породице био је јачи од свега. Као ураган:

 – Дошла је цела моја породица, жена, деца, рођака. Једино мој брат није могао да се појави због својих обавеза. У свим важним животним ситуацијама увек су ту за мене, кад год могу и он и породица – понављао је Грбић.

Док је давао интервјуе бројним медијима, сада већ у свом маниру, „тајну“ зашто је била експлозија емоција, заправо је одгонетнуо Владимир Вања Грбић, сликом на Инстаграму:

- Мој отац је умро на данашњи дан пре 15 година. Нисам мислио да ће ме то толико ганути, али јесте. Био је то ролекостер емоција. То је и дан када сам као играч освојио Европско првенство 2001. године, тако да није тужан. Сада ме вежу само топле успомене - рекао је Никола Грбић.

А и дворана је имала посебно место у причи:

– Овде сам 2010. освојио бронзану медаљу на Светском првенству – присетио се Грбић, који је награђен као најбољи техничар турнира. Додао је. - Тада сам знао да ми је то последња утакмица за репрезентацију.

Од Николе Грбића, барем за сада, довољно...

А на честитку за освојено злато уз жељу да се „златне полуге“ само нижу до, у Паризу и даље, шмекерски се Грбић, захвалио и признао:

- После Србије, све је лагано – уз емотикон смајлија, јер је био свестан колико је њега и Пољаке управо „плава чета“ намучила у четвртфиналу шампионата Старог континента.