ВРЕМЕПЛОВ - Каличанин: Реванш са Квинс Парком Ренџерсом се не заборавља

Иако је играо на позицији штопера Драги Каличанин често се уписивао у стрелце. Наиме, осамдесетих година прошлог века словио је за једног од непогрешивих извођача најстроже казне. У Партизану му је било прелепо.

И док је играо за Борац из Чачка, имао је поштовања према фудбалерима друголигаша Трепче, Сутјеске, Приштине... И када је био првотимац црно-белих ценио је асове Црвене звезде, Хајдука, Динама, Војводине, нишког Радничког, Олимпије, а кад се преселио у Сарагосу ваљало је бити џентлмен и фудбалски ратник истовремено против асова какви су  Бутрагењо, Хуго Санчез, Валдано, Штилике, Шустер итд.

Да би стигао до свог Партизана, реке зноја пролио је у дресу чачанског Борца.

Тадашња Друга лига била је изузетно јака. Такмичили су се Сутјеска, Трепча, Приштина, Влазними, Лирија... Заиста, велики број јаких екипа, а сви стадиони били су крцати. И много друголигашких играча прешло је у елитно такмичење. Примера ради, кад сам долазио у Партизан, у Црвену звезду је из Трепче стигао Драган Милетовић. Играти четири године ту лигу било је драгоцено искуство и касније ми је то и те како помогло - каже Драги Каличанин.

Рођен је 28. октобра 1957. у месту Штаваљ, у општини  Сјеница.

- У мом селу сви партизановци. Долазе у Београд, често гледају црно-беле. И један мој рођак редовно долази на Партизанове мечеве.

У дресу Парног ваљка одиграо је много утакмица. На позицији штошера пет сезона је играо у тандему са Ненадом Стојковићем, а касније и Љубом Радановићем. Памти се титулу из 1983.

- Са многим саиграчима постао сам велики пријатељ. Покојни Зоран Чава Димитријевић био ми је венчани кум. Са његовом супругом и сином се често чујем. Они више живе у Француској него што долазе овамо, али кад су у Србији увек дођу код нас и то кумство је нераскидиво. Од Чаве сам био старији пет година. Био је вансеријски таленат, али није волео да живи спортски. Људи из Партизана су преко мене покушавали да утичу на њега. Добар сам и са Радетом Заладом, Мићом Радовићем, Ненадом Стојковићем, Милошем Ђелмашом, Љубом Радановићем. Додуше, Радановић живи у Белгији, а Слободан Ројевић у Швајцарској, па не могу често да их видим. Понекад се окупимо на утакмицама наших црно-белих.

Квинс Парк Ренџерс је 24. октобра 1984. просто самлео тим Партизана, било је 6:2, али Парни ваљак је у Београду 7. новембра, на крилима својих присталица начинио спортско чудо, победио са 4:0. Драги Каличанин био је стрелац другог гола. Истиче да му је то најдража утакмица у каријери.

- Дуго смо у првом мечу у Лондону носили се са противником. Нашем голману Фахрудину Омеровићу то је била једна од првих утакмица у дресу Партизана, као да се био уплашио. Био је мало несигуран, али и цела наша задња линија. Примили смо смешне голове. Видело се, ипак, да смо боља екипа. Одмах када смо стигли у хотел обећали смо себи да у реваншу нисмо без шанси. И заиста било је 55.000 људи. Били смо убеђени да ћемо проћи даље. Код 4:0 за нас они су имали зрелу прилику, али добро се завршило. Покојни Драган Манце дао је два гола и молио ме да изведе пенал. Из клуба су увек ме критиковали зашто улогу пеналџије препуштам неком другом.

У вечитим дербијима није постигао гол, али је затресао своју мрежу у 76. дуелу са Црвеном звездом.

- Мислим да је Сулејман Халиловић шутирао, лопта ме је погодила у бутину, Омеровић је већ био пао, одбила се и прелетела преко њега. До тог тренутка био сам најбољи на терену. На полувремену су ме саиграчи тешили.

Дербији су рађали пријатељства, не само ривалство.

- Не само после дербија окупљало се по пет или шест играча једне и друге екипе. Крмпотић, Боровница, Шестић, Пижон Петровић, Милетовић... Током меча не познајемо се, боримо се за себе и свој клуб после утакмице наше другарство је долазило до изражаја. Волео бих кад би и сад било тако.

Прешао је у Шпанију, па у Турску. Задовољан је иностраном каријером.

- У Сарагоси смо имали прве године сјајан тим. Била је милина бити у тиму са таквим играчима. Имали смо велики број играча на позајмици из Реала. Тада је Фарук Хаџибегић играо за Бетис. Било је све за похвалу. Победили смо Реал, у финалу купа и Барселону. Друге године били смо у средини табеле. Играо сам против Бутрагења, Шустера, Арчибалда. Лепо искуство.

Онда је кратко играо у Приштини, а каријеру завршио  тамо где је и почео – на стадиону крај Мораве.

- После Турске требало је да се вратим у Партизан. Ненад Бјековић и Жарко Зечевић послали су ме у Приштину на шест месеци. Повредио сам се тамо, па нисам ни играо. Тада се играо тзв. пенал бод и само сам улазио да изведем пенал. Онда сам дошао у Борац у Чачак. Касније, на наговор мог великог пријатеља Драгише Ковачевића дошао сам годину дана у Вождовац. Било је доста са активним играњем. Задовољан сам постигнутим - закључио је Драги Каличанин.

У његовој генерацији Партизан је био у моди, звали су га Парни ваљак на турбо погон, а његове утакмице посматрало је више од 40.000 људи. У бездушним временима, Партизан је све даље од славе коју су градили Омеровић, Радовић, Ројевић, Каличанин, Стојковић, Радановић, Јешић, Манце, Варга, Ђелмаш, Колб, Живковић, Чава Димитријевић и остале јуноше свог времена. Нада се и Драги Каличанин да ће ускоро бити боље.