Александра Перишић: Милица и Тијана ме мотивишу

Млада теквондисткиња Александра Перишић (21) у разговору за Танјуг је нагласила:

- Тијана Богдановић и Милица Мандић су ми мотивација, волела бих бар мало да имам каријеру попут њих две. Ја свакако циљам злато на Олимпијским играма.

Перишићева је на недавно одржаном Гран прију у кинеском Таијуану освојила је златну медаљу у категорији до 67 килограма, а у каријери већ има сребро са Светског и бронзу са Европског шампионата.

- Осећала сам се заиста невероватно, имала сам пет тешких борби. У првој сам имала борбу са представницом Тајпехом, у другој са Корејком, у трећем и мечу за медаљу сам се борила са Узбекистанком, трећом на Светском првенство до 62 килограма. Након тога, у полуфиналу је била борба са Нигеријком и на крају у финалу са актуелном светском шампионком Саром Чари из Белгије. Мој тренер Петра Бутала и ја смо се много спремали и резултат је морао да дође.

Александра додаје да је овим тријумфом утабала пут ка Олимпијским играма у Паризу.

- Пошто сам освојила ову златну медаљу, добила сам додатних 60 бодова. Пре такмичења сам била шеста на олимпијској ранг листи, а сада сам четврта. Девојке иза мене имају по 20 и 25 бодова мање, али оне такође имају још додатних турнира на којима ће учествовати. Европске игре сам завршила док оне нису имале Панамеричке игре. Моје конкуренткиње могу још бодова да освоје, а мени преостаје једино Гран при финале у Манчестеру и медаља би ми свакако донела још бодова. То је једино што могу да урадим. Свакако, четврта сам на листи, а првих шест иде на Игре и мале су шансе да ме неко претекне. Слободно могу рећи да сам једном ногом у Паризу.

Њен тренер Петра Бутала наглашава да је изузетно поносна на напредак који је у тешким тренуцима постигла Александра Перишић.

- Поносна сам на њу јер много дуго радимо заједно и само ми знамо кроз шта смо прошли да бисмо били ту где јесмо. Људи заправо не знају колико је тешко освојити злато на Гран прију. Многи не знају колико је то у ствари немогуће и ово злато које смо освојиле, препоносне смо на тај резултат - каже Петра.

Перишићева се надовезала да се мукотрпан рад сад исплатио, а Бутала додаје:

- Гран при је најтеже такмичење на свету. Ту учествују 32 најбоља борца из свих категорија из четири олимпијске категорије. Заиста не постоји тежи турнир од тога. Резултат који је Александра у Кини направила, представља велики корак ка директној квоти коју би требало да добијемо за учешће на Олимпијским играма у Паризу, као и потврда да тамо можемо очекивати велике ствари.

Перишић наглашава да она и њен тренер и даље нису свесне успеха који су направиле у Кини.

- Кад смо гледале девојке које су пре нас освајале медаљу на том такмичењу, биле смо одушевљене. А сада када смо ми освојиле и даље не можемо да верујемо да смо то урадиле и питамо се, да ли је могуће да смо то урадиле?

Александра Перишић и њен тренер Петра Бутала чланице су теквондо тима Азија, а Бутала наглашава да су Мандић и Богдановић у прошлости учиниле немогуће, али и да после много тешких момената није изненађена резултатима које прави њена пуленка.

- Тијана и Милица су поставиле немогућ пут нама које долазимо после њих. Оно што је Милица остварила у својој каријери је нешто заиста фантастично и ми се трудимо да део те приче потврдимо и достигнемо. Нисам изненађена Александриним резултатима јер је то нешто на чему радимо већ неко време, од када је она почела да тренира. Прошле смо тешке моменте и повреде када уопште нисмо биле сигурне да ли ће моћи да се врати спорту, а камоли овде где је сада. Сећам се тог једног детаља, седеле смо на поду, будућност није била блистава и ја сам само рекла: Нема везе, успећемо и доћи ћемо до Париза. Ниједна ни друга нисмо имале план, само смо имале огромну жељу и ту смо - каже Бутала.

Она додаје да је посао тренера истовремено веома леп, али и напоран.

- У нашем Теквондо клубу Азија имамо јуниорске и сениорске медаље са Светских и Европских првенстава, тако да Александра има добар тим и добре спаринг партнере са којима ради. Тренирамо напорно и негујемо породичну атмосферу. То је та љубав коју пружамо једни другима и то нас покреће у најтежим тренуцима. Некада стварно није лако, будемо много уморни, понекада нема мотивације. Много је тешких тренутака. Људи углавном виде постоље и те најлепше тренутке, али иза тога стоји много рада, суза и одрицања и све се то на крају исплати - закључила је Бутала.