ПОРОДИЦА НАЈВЕЋЕ БЛАГО: Лепосава и Огњен Глушица, мајка и син, заједно тренирају и несвакидашња су појава у нашем спорту (ФОТО)

Да ли би ико могао да замисли како свако јутро са мамом ујутру одлази у теретану, а поподне свако на свој тренинг? Ретко ко, сасвим сигурно, али за Лепосаву (41) и Огњена Глушицу (18) то је рутина, живот професионалних спортиста.

Мајка, рукометашица Црвене звезде, са богатом интернационалном каријером и син, фудбалер новобеоградског Радничког, тек недавно закорачио у свет пунолетних.

- Истина, није свакидашња појава, многима изгледа чудно, али ми смо навикли, имамо свој ритам, идемо заједно у теретану, трчимо, дижемо тегове... Онда свако одлази у свој клуб и тренира даље – рекао је осамнаестогодишњи Огњен.

Ко је бржи?

- Огњен, али ја сам издржљивија.

- Три пута је покварила траку у теретани, то је невероватно. Не знам момка мојих година који може толико да трчи – додао је османаестогодишњак.

Да ли је љубав према спорту стигла од маме?

- Наравно. Покушали су да ме наговоре у рукомет, али мени је фудбал увек био дражи. Мама ми је покретач и кад видим њу како ради и колико је посвећена, онда ми је то само мотив да и ја што више и јаче тренирам.

Звучи као бајка, идеална верзија живота, али није одувек било тако.

- Високу цену смо платили због мог професионализма – искрена је Лепосава. – Породила сам се са 23 године, направила кратку паузу и после само две године добила сам сјајну понуду из Мађарске. Разговарала сам са супругом Гораном и одлучили смо да одем са дететом, а он је морао да остане да ради. Огњен је имао само две године и било је јако тешко уклопити обавезе, тренинге, учење језика.

Онда је уследио растанак са сином.

- Нисам имала другог избора него да се он врати у Београд, а ја останем у Мађарској. Тако да сам преко недеље била у Бекешчаби, а онда у петак или суботу после утакмице бих дошла у Београд, па у недељу увече, поново кренула назад како бих стигла на тренинг ујутру.

- Сећам се тог периода, не кад сам баш имао две, три године, али касније да. Отац је остајао будан по целу ноћ, мама је одлазила усред ноћи да је ја не бих видео, јер би сваки пут плакао...

И тако пуних десет година.

- Највећа подршка ми је тада био супруг. Он је био остварен у свом послу, војно лице и разумео је све, желео је и да испуним своје снове, да се не кајем никада.

И, да ли постоји жал за нечим?

- Искрено постоји, само то што сам дозволила да дете одраста без мене, што нисам била ту кад је стасавао.

Да вратите време, да ли бисте нешто другачије урадили?

- Наравно. Не бих кренула истим путем, остала бих са породицом.

Огњен је додао:

- Тежак период је то био. Мама није била ту, тата је радио, а деда је био тај који је преузео улогу родитеља. Он ме одгајао у том периоду, чекао сваки дан после школе, спремао да једем, водио свуда, онда је на три дана долазила бака из Руме, па су се смењивали.

Кад сте одлучили да се вратите у Србију?

- Деда који је водио рачуна о Огњену кад је био мали преминуо је 2017. године и то је био знак да треба да се вратим у Србију.

Како је то изгледало, привикавање на неки нови живот?

- Тешко, веома тешко. Уследило је привикавање на троје људи у кући, осећала сам се као неки нови члан, требало је време да се навикнемо, они су имали ритам у који сам ја само упала. Међутим, после неколико месеци је све дошло на своје место.

Из ове перспективе кад погледате, да ли вам је рукомет много донео?

- Јесте. Не могу рећи да није. И не мислим само на материјалне ствари, заиста је привилегија бавити се спортом.

На крају је Лепосава Глушица истакла.

- Поред свега и после свега, највећим својим успехом сматрам породицу и то што је остала на окупу. Јачина коју има породица и подршка коју може да пружи је нешто највредније што постоји – завршила је причу Глушица.