ПЕНАЛ - Барак Бахар, Жарко Лазетић и Игор Дуљај

Да се по јутру увек дан познавао и на основу народног веровања одвијао и фудбалски шампионат Србије, Црвена звезда би данас бежала Партизану колико он ТСЦ-у. Јер, толико убедљив старт сезоне ниједан наш клуб није имао у последњих две деценије као што је имала Звезда, нити је Партизан био у већем безнађу спајајући очајно пролеће са суморним летом по елиминацији са европске сцене. Суочен веровањем већине да се, иако с ореолом вицешампиона, у новој сезони неће питати ништа, ТСЦ је већ демантовао све.

Улога тренера не огледа се само у стварању тима и игре. Озбиљан стручњак упоредо ради и на изградњи култа екипе и у зависности од подршке руководилаца клуба успешан је на сва три „фронта“. У нашем фудбалу радили су и успешнији стручњаци, али, мисли Ивана Голца и Ивице Осима с почетка деведесетих и данас се памте....

„Уопште ме не интересује шта је изјавио тај интелектуално импотентни бедник, продукт лоповлука управе“...

Рече, а не утече од сопствене мисли као многи други пре и после њега – Иван Голац...

Ивица Осим није као Иван Голац лоцирао проблеме у управи...

„Играчи су најкварљивија роба! Кад побеђују – побеђују јер су најбољи, кад губе - кривци су тренери, судије, управа... Био сам и ја играч“...

И како сад, после брилијантне најаве сезоне, Барак Бахар од генија постаде тренер чији кофер су медији, или ко већ, чекирали за одлазак без повратка?

Бахарова одговорност за непрепознатљивост екипе је неспорна, али, каква је улога фудбалера у целој причи? Да ли је Звездина свлачионица препуна странаца и данас јединствена као што је била у прошлогодишњем саставу упркос чињеници да клуб из Љутице Богдана никад у историји није толико уложио у заиста квалитетне фудбалере који на терену као да се не познају? На страну скептицизам да ће икад било који странац осећати Звезду као што је осећају њена деца или они који се вежу за клуб јер за њега једноставно навијају... Али, странци играју и у другим клубовима широм света, дакле, проблем је у тренеру, не у иностраним фудбалерима...

Улога Барака Бахара у стварању атмосфере у свлачионици и на терену осликана је на жалост, играма и резултатима, евидентно као епилог несхватљивих тактичких и кадровских решења на неким утакмицама. Толико нелогичним да је нестваран податак да озбиљан стручњак може на пример да изведе исти тим у Манчестеру против првака Европе и на утакмици са Јанг бојсом коју у Београду мора да победи. Притом на обе „почне да игра“ тек кад на терен пошаље Олањинку и Красоа – најбоље из времена кад се веровало да је Звезда јача и квалитетнија него икад! Где су Дегенек и Милуновић? Зашто Катаи нема већу минутажу? Колико се Барак Бахар бави психолошком стабилношћу својих фудбалера и потезима које повлачи? Да ли је потценио своје колеге из противничких екипа?

Никад вероватно нећемо сазнати одговоре на сва питања, али, без обзира на апсолутну подршку управе клуба што је и разумљиво јер шампион Србије теоретски ништа још није изгубио а превише је уложио у екипу, Барак Бахар јесте главни узрочник незадовољства Делија, сигурно и оправдано – и управе Звезде.

Од многих неозбиљно схваћен – Жарко Лазетић је на клупи ТСЦ-а постао тренер коме стручњаци вечитих ривала морају да пруже руку и после меча кажу: „свака част“!  Нисам сигуран да су, чак иако су то изустили – заиста тако и мислили. А, ТСЦ је одолео и Партизану и Звезди!  Храбро и одважно, потврђујући тезу да буџет клуба уопште не мора да буде репер за однос снага на терену иако је логично да је скупљи - квалитетнији, разумљиво и успешнији тим. Само на примеру левог бека ТСЦ-а Немање Петровића пале су све заблуде Звездиних и Партизанових стручњака. Веровали су црно-бели да од њега могу да пронађу бољег. Пун аутобус левих бекова доводили су у Хумску, само је Урошевић оправдао очекивања... Неке своје су пуштали па их од других куповали и опет издавали исписнице без обештећења... Нису се уклапали у тактичке замисли тренера...

За разлику од Партизана на пример, ТСЦ има јасно дефинисану стратегију – мирног домаћинског пословања и још мирнијег вођења екипе у којој не може да се деси да тренер на било који начин искочи, ради на своју руку... Понајмање као Игор Дуљај пред камерама завапи за помоћ играчима чије породице „немају за млеко“ заборављајући да ниједан од тих странаца нема месечну плату мању од 20.000 евра! Заборави чак и да се десетак минута раније, насред утакмице испред клупе физички обрачунавао са Менигом који није ни покушао да покаже да му је стало до „зарађивања за хлеб и млеко“...

Енергија којом Игор Дуљај данас води црно-беле апсолутно је међутим супротна Бараковој са клупе црвено-белих, можда и кључни разлог бодовне предности Партизана у односу на Црвену звезду и ту треба ставити тачку на причу о улози тренера. Јер, Дуљајев помоћник – странац има на пример плату 5.000 евра месечно! Ниједан од двојице, ни Португалац, ни Италијан, немају  ПРОФИ лиценцу (!?) Али, заједно имају шест бодова више од Бараковог стручног штаба...