Костић: Као дечак маштао сам о Европском првенству (ВИДЕО)

Кад су наши фудбалери последњи пут учествовали на Европском првенству, Филип Костић је имао седам и по година и јурцао је за лоптом са другарима по улицама Крагујевца.

- Сећам се кроз маглу сваке утакмице са тог шампионата. Силазио сам код деде који је живео на првом спрату јер је имао већи и бољи телевизор од нашег. Били смо добри у групној фази и захваљујући головима Саве Милошевића изборили пласман у други круг. На дан четвртфинала, играли смо цео дан фудбал у школском дворишту које је било близу моје зграде и чекали са нестрпљењем дуел са Холандијом. У глави су ми и даље наранџасти дресови и она наранџаста атмосфера на стадиону у Ротердаму. Нажалост, у глави ми је и Патрик Клајверт за кога те вечери нисмо имали решење.

Ко је могао да претпостави да ће проћи 23 године без учешћа наших момака на завршном турниру континенталног шампионата.

- Сада смо у сјајној позицији, бод нам фали за пласман на Европско првенство. Далеко од тога да је све готово, Бугарска је добра ререзентација што је и доказала у првом сусрету у Разграду. Утакмици прилазимо максимално озбиљно и понашаћемо се као да је победа једина опција у борби за једно од прва два места у групи. Само на тај начин можемо да наставимо успешан низ и да после два Светска првенства и пласмана у А дивизију Лиге нација, одемо и на Европско првенство. Био би то историјски успех за генерацију која је својим играма и понашањем апсолутно заслужила да буде део највеће фудбалске смотре – каже Костић.

Додаје да ће пријатељски меч са Белгијом бити лепа увертира за дуел са Бугарском:

- Белгијанци припадају крему европског фудбала, имају у својим редовима много играча који су носиоци игре у најјачим клубовима из Лига петице. У сваком случају, одличан тест за све нас да видимо где смо и шта смо у овом тренутку. Требају нам минути, то је прилика да додатно уиграмо све линије тима, да коригујемо неке детаље који су на претходним утакмицама били проблем и да спремни дочекамо меч године против Бугарске. Свесни смо шта тај пласман на Европско првенство значи нашем народу, свесни смо и шта значи за наше каријере и не желимо ништа да препустимо случају. Не занима нас резултат меча у Подгорици, размишљамо искључиво о доброј игри и победи против Бугарске.

Костића радује чињеница да се репрезентација сели из Београда у унутрашњост Србије.

- Много се радујем новом сусрету са малишанима. Искрено, био сам пријатно изненађен посетом на претходним утакмцама када смо били у сличној ситуацији. Захваљујући феноменалној подршци најмлађих љубитеља фудбала, успели смо да сломимо отпор Литванаца на старту квалификација. Са друге стране, жао ми је што и старији навијачи неће бити на трибинама стадиона у Лесковцу. Никако да научимо лекцију, имамо једну репрезентацију која је светиња и морамо да водимо рачуна о томе како се понашамо када дођемо на утакмицу. Очекујем лепу атмосферу против Бугарске и на нама је да се тој деци одужимо победом и пласманом на Европско првенство.

Против Црне Горе значајно је допринео једној од најважнијих победа наше репрезентације у овим квалификацијама.

- Шалио сам се са Дућом после утакмице око неког лошег паса у другом полувремену. Можда сте у праву да нас је размазио својим милиметарски прецизним додавањима и да сада очекујемо да свака његова лопта има очи. Дан пре меча са Црном Гором, остали смо дуже на тренингу, ја сам му центрирао, а он је главом дао два- три гола. На утакмици је био у још бољој ситуацији, али није затресао мрежу. Наравно, искупио се касније оним сјајним голом и ударио печат нашој великој победи. Дућа је у сваком смислу речи вођа ове генерације, прави лидер и пример свима у екипи како један капитен треба да се понаша у свлачионици и на терену.

Ако се има у виду да су Хамбург, Штутгарт и Франкфурт на списку градова домаћина Европског првенства, јасно је да не постоји човек у нашој репрезентацији који више од Костића жели пласман у Немачку.

- Веже ме много лепих успомена за сва три града у Немачкој у којима сам живео и играо фудбал. Много ме радује податак да су сва три у групи домаћина Европског првенства. Србија као фудбалска нација не сме да изостаје са завршних турнира. Имамо и тимски и индивидуални квалитет и једноставно морамо да будемо део сваког великог такмичења. Хајде најпре да сачекамо утакмицу са Бугарском, за све друго има времена. Ако се пласирамо, стојим на услузи људима из Савеза око организације боравка у Немачкој. Ваљда сам за тих осам година стекао неке контакте, ако ништа друго сналазим се добро са немачким језиком – шали се Костић.

На питање шта му у Италији више недостаје, кафа са Кевином Трапом или баскет са Јовићем и Ребићем:

- Искрено, у почетку ми је недостајало и једно и друго. Било ми је тешко да се навикнем на нови језик, нову културу, другачији стил фудбала. Срећом, имао сам Влаховића поред себе и било ми је много лакше да ухватим ритам. Јако ми је важно када имам свог човека са којим могу да седнем и да попијем кафу. Лепо ми је било и у Немачкој, због Кевина сам и заволео еспресо и капућино. Купили смо апарат за кафу и користили га у клубу заједно са Јовићем и Гаћиновићем. Кевин је једном прилико изјавио да сам се препородио од како користим његов еспресо и могу да кажем да није био далеко од истине. Дружили смо се и било нам је много лепо. Живот иде даље, у фудбалу се све некако дешава брзо, каријере нам трају кратко и морамо да користимо сваку прилику за напредовање и нова доказивања.

Као човек коме су кафа и мода два важна детаља у животу, није могао да одабере бољу средину за ново доказивање.

- Погодио сам у центар, нема грешке – смеје се Костић – Торино је предиван град са много лепих ресторана и кафића. Имамо пар омиљених места где волимо да седнемо и да се опустимо уз добру кафу. Има и бутика, али када ми време дозволи, скокнем до Милана, града моде и тамо обновим своју гардеробу. Додуше, Јувентус има феноменалну спортску опрему, пријатно се осећам и када нисам у цивилном оделу. Имам срећу да играм у једном од највећих клубова у Европи и то ме чини срећним и привилегованим.

Наш ас не заборавља одакле је кренуо у велики свет:

- Крагујевац је град у коме сам одрастао, Раднички клуб у коме сам научио прве фудалске лекције. Тамо су ми породица, пријатељи, другари… Да није било Радничког, не бих био овде где јесам. Пратим резултате, имали су тежак распоред на почетку првенства, сада све полако долази на своје место. Фали им подршка, волео бих да видим више људи на трибинама Чика Даче, спорт је најбољи начин да се деца одвоје од улице у усмере на прави пут. Наравно, пратим и остале бивше клубове. И даље сам у контакту са човеком који ми је у Гронингену много помогао на почетку када ни енглески нисам говорио како треба. Реч је о Сими Миловцу из Новог Сада, дугујем му велику захвалност. Они су сада у тешкој ситуацији, испали су у другу лигу, али им се вратио спортски директор који је био тамо када смо Дућа и ја боравили у Холандији. То је прави потез и верујем да са његовим повратком долазе и бољи дани за Гронинген.