Престижни београдски ресторан угостио је 22. децембра најбољу генерацију рукометашица коју је Србија икада имала.
Окупиле су се скоро све даме које су нас тог децембра тако радовале - од деветнаест само је Биљана Филиповић била спречена да дође, стручни штаб је био комплетан, Саша Бошковић, Драгица Ђурић, Жељко Радојевић, Немања Вучић и Бојана Јеличић.
Били су ту и тадашњи председник РС Србије Велимир Марјановић, као и Божидар Ђурковић генерални секретар Савеза и човек најзаслужнији што је Србија добила за две године организацију чак три шампионата. Страшан тандем су били Марјановић и Ђурковић, а у њиховом мандату је овај спорт и добио своју кућу, на Тошином бунару који је у то време био дом за све рукометне раднике.
Било је јако емотивно вече, и то 2013. и ово 2023. Сузе радоснице су виђене неколико пута, осмеси, евоцирање успомена, певало се и играло до дубоко у ноћ, баш како доликује шампионкама!
Десет година је прошло од дана кад је златним словима исписана историја нашег женског рукомета. Пре тачно деценију репрезентација Србије је освојила сребрну медаљу на Светском првенству и направила један од највећих успеха овог спорта.
Били су то дани за памћење, дани кад је читава земља дисала за рукометашице, народ живео за утакмице и дани кад је овај спорт на кратко оживео и показао све своје лепоте. Играле су наше репрезентативке најпре у Нишу и у препуном Чаиру савладале моћну Данску, Јапан, Кину, Алжир док су изгубиле само од Бразила. Као другопласирана екипа стигле су у Београд, престоницу која је једва чекала да под сводовима Арене загрли и бодри хероине.
Пала је Јужна Кореја, потом у четвртфиналу моћна Норвешка, у борби за финале савладана је Пољска, али поново се у финалу нашао сјајни Бразил и спречио наше репрезентативке да се попну на кров света.
У Арени је тих дана оборен и светски рекорд по броју гледалаца на једној женској утакмици. У дворани је на великом финалу било присутно 19.467 гледалаца!
Рукометашице су постале хероине, миљенице нације, идоли девојчицама, Катарина Томашевић је због маестралних одбрана добила надимак „министарка одбране”, Сања Дамњановић и Драгана Цвијић су се нашле у идеалној постави Светског првенства, док је Андреа Лекић маестрално предводила тим са капитенском траком и показала свима шта значи лидер на терену.
Били су то дани славља, среће, догодио се и чувени балкон, хиљаде људи је дошло да поздрави хероине.
ОСВАЈАЧИ СВЕТСКОГ СРЕБРА 2014.
Селектор репрезентације Србије био је Саша Бошковић, а сребрну медаљу на терену су освојиле Катарина Крпеж, Јелена Поповић, Андреа Лекић, Јелена Живковић, Сања Дамњановић, Јелена Ерић, Јована Рисовић, Сања Рајовић, Светлана Огњеновић, Биљана Филиповић, Катарина Томашевић, Јелена Нишавић, Јована Стојиљковић, Кристина Лишчевић, Драгана Цвијић и Марија Лојпур.
ИЗ РСС НИКО НИ ДА СЕ СЕТИ
Сребре девојке су саме организовале прославу, идеју Јелене Ерић и Андрее Лекић, остале играчице су оберучке прихватиле као и остатак стручног штаба.
Честитке за све што су урадиле су стизале са свих страна, од политичара до колега из мушке репрезентације.
Једини ко се није огласио овим величанственим поводом је РС Србије, који се није удостојио да организује пријем, коктел, да уручи неко признање или бар пошаље цвеће.
Жељко Радојевић је био једини из садашње канцеларије на Тошином бунару, али и он у својству статистичара у тој чувеној 2013.
САЊА И АНЂЕЛА НА СЛАВЉУ
Било је лепо видети међу сребрним девојкама и две садашње репрезентативке Србије.
Капитен Сања Радосављевић и Анђела Јањушевић са колегиницама су прославиле највећи успех српског женског рукомета.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
